Sadržaj
- 1.1. Rasprostranjenost prezimena Pujić
- 1.2. Prapostojbina Pujića
- 1.3. Doseljavanje u Imotsku Krajinu
- 1.4. Izbor mesta za stalno naselje u Glavini
- 1.5. Razvoj stabla bratstva Pujića u Glavini
- 1.6. Kultura stanovanja
- 1.7. Socijalno-ekonomsko stanje u bratstvu Pujića
- 1.8. Stanje obrazovanja u bratstvu Pujića
- 1.9. Duhovno-kulturni život u bratstvu Pujića
- 1.10. Običaji u životu bratstva Pujića
- 1.11. Politička opredeljenja i aktivnosti Pujića
Napisao Dušan Đurele Pujić na bazi podataka prikupljenih do 1998. godine.
Prezime Pujić nije naročito rasprostranjeno. Susreće se u okolini Trebinja, u Mostaru, oko Imotskog, u Sarajevu, oko Banjaluke i Novske, u Beogradu, oko Čačka i Zaječara. Po sveme sudeći prapostojbina Pujića je okolina Trebinja. Pujići su najčešće pravoslavne veroispovesti i srpske nacionalnosti. Izuzetak su Pujići kod Banjaluke i Novske - oni su katoličke veroispovesti i hrvatske nacionalnosti.
Krajem XVII i početkom XVIII veka bratstvo Pujića živelo je u Staroj Hercegovini, jugozapadno od Trebinja, na obodu Popova polja, u selu Pridvorci, a u zaseoku Todorići. U zaseoku Todorići i danas postoje ostaci starih kuća koje narod naziva Pujića dvori.
Posle rata koji je vođen od 1714. do 1717. godine, između Mletačke republike i Turskog (Otomanskog) carstva, došlo je do pomeranja granične linije na potezu Trebinje - Dubrovnik. Predeo koji su naseljavali Pujići pripao je Turskoj. Pošto su Pujići u minulom ratu bili na strani Mletačke republike, a protiv Turske, bojali su se osvete i zato su krenuli u selidbu.
Jedna grupa krenula je na severozapad u pravcu Bosanske Krajine i smestila se severno od Banjaluke u reonu Rakovačke bare. U tom kraju veliki uticaj imao je katolički sveštenički red koji se zvao trapisti. Novodoseljeni Pujići stupili su kod njih u službu - gradili su im crkvu i manastir. Uslov za dobijanje službe bio je da prihvate katoličanstvo. Pošto je predeo Rakovačkih bara bio pogodan za život, a zarada kod trapista dobra, Pujići su prihvatili katoličanstvo, a vremenom i hrvatsko nacionalno opredeljenje.
Druga grupa iz bratstva Pujić priključila se većoj iseljeničkoj grupi koja je krenula na zapad u Imotsku Krajinu. Imotska Krajina je posle Mletačko-Turskog rata pripala Mletačkoj republici i ona je nastojala da je naseli novim stanovništvom.
Pujići su se u Imotsku Krajinu doselili oko 1720. godine u jednom od selidbenih talasa izazvanih posledicama rata između Turske i Mletačke republike. Imotska Krajina, kao novoosvojeni predeo od strane Mletačke republike, u posleratnom periodu ostala je skoro pusta. Mletačka vlast nastojala je da zadobijene predele ponovo naseli. U ostvarivanju te namere okrenula se hercegovačkom stanovništvu na prostoru Trebinje - Bileća - Nikšić koje nije želelo da i dalje živi pod turskom vlašću. Da bi privukla doseljenike mletačka vlast je nudila privilegije: besplatne posede, oslobođenje od poreza, slobodu veroispovesti i sl. Uz povlastice Mlečani su nametali i obavezu: aktivno učešće u odbrani granica Republike od turskih upada i pljačke.
U ostvarivanju svojih namera mletačke vlasti su angažovale viđenije ljude pravoslavne vere da narod pokreću na selidbu, da ga organizuju u selidbene kolone i prevode preko mletačke teritorije u Imotsku Krajinu. U okupljanju jedne takve grupe u kojoj je bilo 180 bratstava angažovao se đakon Ljubibratić. Poreklom iz Herceg Novog, Ljubibratić je u narodu imao ugled prekaljenog borca protiv Turaka i islama i čoveka od mletačkog poverenja. Mletački dužd je 10. juna 1722. godine doneo dukal (ukaz) kojim je pravno regulisano doseljavanje Srba pravoslavaca u Imotsku Krajinu.
Kolona doseljenika u Imotsku Krajinu došla je pod vođstvom kaluđera Vasilija sa još dva sveštenika i jednim kaluđerom. Doseljenici su se naselili u istočnom delu Imotskog, u Glavini, Zmijavcima, Nebriževcu, Podbablju, Krivodolu, Prološcu i Gornjem Postranju.
Po dolasku u Imotsku Krajinu Pujiće je privukla reka Vrljika, pa su se najpre naselili na njenoj obali, u reonu zvanom Perinuša. Pošto je taj predeo bio močvaran on je bio i malaričan. Uplašeni bolestima Pujići su potražili bolji smeštaj.
Tačno ime starešine bratstva Pujića u vreme doseljenja u Glavinu se ne zna. Sa kolena na koleno prenosi se ime Sava. On se sa sinovima, snajama i unucima, u zadružnom domaćinstvu, doselio u Glavinu iz Hercegocine. U Glavinu se smestio verovatno zbog toga što su se u ovo selo smestili rođaci i komšije iz Hercegovine.
Za stalno mesto svog naseljenja Pujići su odabrali kraški dolac istočno od jezgra sela. Dolac je imao oko 3 - 5 hektara obradive površine, a oko njega je bio široki venac pašnjačko-šumskog karaktera. Ceo prostor na kome su se nastanili Pujići iznosio je oko 100 hektara. Kasnije su oni deo svog prostora ustupili porodicama Aćimović i Vukadinović. Tako je za Pujiće ostalo oko 60 hektara.
Prostor koji su zaposeli Pujići dobio je naziv „Pujića ograda“, a kraški dolac nazvan je „Pujića dolac“. Na jugozapadnoj strani doca sagradili su pojatu (staju) za stoku, guvno za vršidbu i ostale ekonomske objekte. Do pojate su mogli pristupiti volovskim kolima, a potok Jaruga bio im je udaljen 300 metara. Na severoistočnoj strani doca postavili su stambene zgrade.
(1) pojata, (2) guvno, (3) bunar za vodu, (4) prve stambene kuće
Kuće su građene od kamena, a kamenje je povezivano mešavinom kreča i crvenice. Krov kuća bio je od slame ili kamenih ploča. Stambeni objekat se sastojao od: kužine – prostorije za spremanje hrane i okupljanje porodice, kuće - prostora za spavanje i konobe - prostora za smeštaj vina i drugih proizvoda.
U geografsko-topografskom pogledu mesto za naselje Pujića bilo je povoljno. Pitka voda bila je na udaljenju zimi 500 m, a leti oko 1500 m. Teren je bio otvoren prema jugoistoku, zaštićen od bure i veoma ocedit. Od Imotskog su bili udaljeni oko 700 m, sa visinskom razlikom do 200 metara. Imali su pešačke i kolske veze sa svim drugim zaseocima i susednim selima.
Pored poseda „Pujića ograde“ Pujići su dobili u posed oranice u Mujića polju, u predelu zvanom „Pod bilim brigom“. U jednom komadu bilo je više od 5 hektara površine.
Od samog doseljavanja u Imotsku Krajinu Pujići su imali povoljne uslove za bavljenjem zemljoradnjom. Imali su veliku pojatu i dosta prostora za ispašu pa su uzgajali: volove za rad, krave za mleko, ovce za vunu i meso, svinje za meso, kao i druge domaće životinje. Od poljoprivrednih kultura gajili su: pšenicu, raž, ječam, kukuruz, sirak i proso. Bavili su se vinogradarstvom i gajenjem duvana.
Po doseljavanju u Glavinu bratstvo Pujića živelo je skoro 70 godina u zadružnom (zajedničkom) domaćinstvu. Vreme takvog zadružnog življenja poklapa se sa osamdesetogodišnjom vlašću Mletačke republike (1717-1797) u Imotskoj Krajini. Na održavanje zadružnog domaćinstva uticalo je više činilaca: (1) blizina turske granice, svega 8 - 10 kilometara, tražila je stalnu i jaku odbrambenu pripremljenost; (2) u dobro organizovanoj zadruzi bilo je lakše izgraditi novo naselje, kultivisati i obrađivati zemljište; (3) brojna i solidarna porodica lakše se borila protiv raznih nepogoda - kuge, nerodnih godina i sličnih nedaća; (4) mletačka vlast je iz svojih interesa podsticala raznim olakšicama održavanje zadružnih jakih domaćinstava itd.
Koliko porodica se izrodilo i živelo u zadružnom domaćinstvu pouzdano se ne zna. Predanje kaže da je na čelu prvog zadružnog domaćinstva u Glavini stajao Sava, a da su u domaćinstvu bili njegovi sinovi, snahe, neudate kćeri i unuci. Pretpostavlja se da se zadružno domaćinstvo raspalo krajem XVIII veka i da su se u to doba na čelu domaćinstva mogli naći: Đuro, Ilija, Marko, Špiro, Toma, Milan, Nikola ili Simo. Ta imena su se kasnije najčešće javljala u bratstvu Pujića.
U vreme raspada zadružnog domaćinstva raspadala se u Imotskoj Krajini i vlast Mletačke republike. Umesto nje nastupala je austrijska vlast. To je period od 1797. do 1806. godine i njega je karakterisao visoki stepen anarhizma i bezvlašće. Jači je uspostavljao svoje pravo.
Poslednjih decenija XVIII veka raspala se zadružna porodica Pujić i iz nje su nastale četiri samostalne porodice. Tim raspadom došlo je do usitnjavanja imanja, od jedne imućne porodice nastale su četiri sa mnogo manjom ekonomskom moći. Iz te četiri porodice nastale su četiri rodbinske loze u bratstvu Pujića.
Marko je imao dva sina: Jovu i Milana. Njima je pripala četvrtina Pujića imanja. Jovo i Milan nisu imali poroda. Njihovo imanje je na neki način pripalo porodici Ile Aćimovića. Markova loza se ugasila tokom XIX veka.
Sava je imao dva sina: Nikolu i Luku i oni su zasnovali dve porodice.
Nikola je imao dva sina: Vasu i Simu. Njih dvojica su se odelili od oca i zasnovali zasebne porodice.
U Vasinoj porodici bila su dva sina Nikola - „Rus“ i Dušan i tri ćerke. Nikola - „Rus“ je u braku sa Bojom Vukeljom iz Crnogoraca imao tri ćerke: Zoru udatu Vučković u Glavini, Jovanku udatu Mitrović u Mladenovcu i Vasiljku udatu Kordić u Nebriževcima. Pošto Nikola nije imao muških potomaka, njegova se porodica ugasila u bratstvu Pujića. Dušan je u brakovima sa Marom Šarović i Petricom Aćimović imao brojne potomke - šestoro dece. Dvoje dece je u požaru poginulo. Ostali su živi sinovi: Veljko, Milan - „Milić“ i Nikola - „Nidžo“, kao i ćerka Jovanka. Dušanovi sinovi su zasnovali svoje porodice, a ćerka se udala za Svrdlina u Crnogorce.
Simo je u braku sa Anicom Brkan imao sina Milana - „Miju“ i dve ćerke. Milan - „Mijo“ je nasledio očevinu i u braku sa Vjerom Vilenica imao tri sina: Mitra, Dragana i Simu. Simina ćerka Draga udala se za Kordića u Nebriževac, a druga je u mladosti umrla. Tako su od Savinog sina Nikole sve do danas ostale četiri porodice.
Luka, Savin sin, imao je brojnu porodicu. Zna se da je imao četiri sina: Jovu, Iliju, Peru i Milana. Jovo i Pero zbog prerane smrti za sobom nisu ostavili porodice.
Ilija - „Ile“ je u braku sa Milicom Vlajčić imao tri sina: Dušana, Iliju i Luku, kao i ćerku Anđu. Dušan se u mladosti odselio u Beograd gde je zasnovao porodicu u kojoj je imao četiri ćerke i sina Luku. Ćerke su se razudale, a sin Luka je nasledio očevo domaćinstvo i živi i dalje u Beogradu. Ilija - „Čavlaš“, bio je prvi vozač automobila u Glavini, oženio se sa Marijom Odović i sa njom je imao ćerku Smilju i sina Iliju. Smilja se udala u Split, a Ilija je studirao u Osijeku i u njemu ostao da živi. Ilijin sin Luka je učestvovao u ratu 1941-1945 i od posledica rata je umro ne stigavši da zasnuje porodicu.
Milan - „Sabor“, u braku sa Mandom Kadijević, „Davidovicom“, imao je dva sina: Jovu - „Jovicu“ i Petra. Jovo je, kao borac Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije, poginuo u toku Drugog svetskog rata pa iza njega nije ostalo potomaka. Petar je nasledio oca i u braku sa Dankom Aćimović imao četvoro dece - sinove Milana i Veljka i kćeri Miru i Olgu. Mira se udala u Imotski, a Olga živi u Splitu. Sin Milan se oženio i ima dvoje dece.
Prema izloženom se vidi da se loza Sava Pujića održava skoro dva veka. Iz nje je u bratstvu Pujića danas sedam porodica.
Ilija je imao dva sina: Tomu i Đuru. Njih dvojica su se odelili od oca i zasnovali dve porodice.
Toma je iz dva braka imao dva sina: Iliju - „Glavarića“ i Milana - „Milića“.
Ilija - „Glavarić“ je ceo svoj radni vek proveo na strani. U mladosti je bio u Americi (SAD), a zatim je kao kaldrmdžija sezonski radio u mnogim mestima po Jugoslaviji. Oženio se Marom Svrdlin iz Crnogoraca i u braku sa njom stekao petoro dece - sinove: Petra i Nikolu i ćerke: Anđu, Desu i Vasiljku. Anđa se udala u Beograd, Desa u Zrenjanin, a Vasiljka u Viroviticu. Sin Petar je, kao borac Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, poginuo na Sutjesci 1943. godine i iza njega nije ostalo potomaka. Nikola je u braku sa Senom Aćimović imao sina Petra i ćerku Lidiju. Petar živi sa ocem u istom domaćinstvu, a ćerka Lidija je udata u Novom Sadu.
Milan - „Milić“ je ceo radni vek proveo u Francuskoj. Po sticanju penzije vratio se kući i oženio Senom Kadijević. Međutim, u tom braku nije bilo dece pa se njegova grana ugasila.
Đuro, drugi sin Ilijin, oženio se Ružom Brkan i u braku sa njom stekao tri kćeri: Maricu, Milicu i Anđu. Marica se udala za Iliju - „Zelu“ Kneževića, stekla brojnu porodicu i nasledila očev posed. Milica i Anđa se nisu udavale. Tako se Đurina grana u bratstvu Pujića ugasila.
Iz loze Ilije Pujića ostalo je malo potomaka; među Pujićima danas samo je jedna porodica iz te loze i to je porodica Nikole Pujića.
Đuro je živeo u prvoj polovini XIX veka. U porodici je imao dva sina: Stevana i Petra. Podaci o drugim članovima porodice su nepoznati. Njegova dva sina su zasnovali dve porodice.
Stevan je živeo sredinom XIX veka. Oženjen je bio Jovanom - „Jokom“ Tadić iz Glavine. U braku sa njom imao je sina Đuru - „Đurelu“ i ćerku Anđu. Stevan je umro u starosti oko 50 godina. Iza njega je ostala žena udovica sa dvoje nejake dece. Anđa je umrla u 18. godini života. Majka Joka umrla je u 55. godini života kada je Đuri bilo 18 godina. Tako je Đuro ostao u mladosti siroče.
Đurela je nasledio porodično imanje oca Stevana. Pošto je bio samohran (bez porodice), po tadašnjim austro-ugarskim normama, morao je u dvadesetoj godini da ide u austro-ugarsku vojsku. Vojsku je služio u punom roku od 1900. do 1906. godine. Po povratku iz vojske oženio se sa Anđom Kadijević - „Olezovom“ i sa njom u braku imao devetoro dece - tri sina: Stevu, Dušana i Milana i pet kćeri: Mariju, Kosaru, Anu, Milicu, Petricu i jedno mrtvorođeno dete. Kćeri Marija i Kosara i sin Milan umrli su kao deca.
Sin Steva odselio se u Beograd, gde je zasnovao porodicu u kojoj je stekao dva sina: Đorđa i Aleksandra. Đorđe se odselio u Australiju, gde je zasnovao porodicu i ima dva sina. Aleksandar je umro kao dete.
Ćerka Ana se udala za Iliju Prgomelju u Crnogorce i u braku imala sinove: Milenka, Stevu i Peru i ćerku Miru.
Ćerka Milica udala se za Petra Kneževića i u braku ima tri ćerke: Radu, Danicu i Stojku - „Zoru“. Ćerka Petrica udala se za Stevu Buluta iz Prebilovaca i u braku ima sina Veselina i kćeri: Milenu, Vasiliju i Dragicu.
Sin Dušan, kao učesnik Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, našao se po završetku rata u Sloveniji i tu je zasnovao porodicu oženivši se Emilijom-Boženom Babnik iz Kamnika. U braku ima sina Miloša i ćerku Dušanku. Miloš je u Beogradu zasnovao porodicu; u braku sa Jelicom Ignjatić stekao je sina Nebojšu i ćerku Anju. Od 1992. godine žive u Kanadi.
Po Đurelinom ogranku niko više ne živi u bratstvu Pujića u Glavini.
Petar, sin Đurin, zasnovao je posebnu porodicu i u njoj imao dva sina Špiru i Simu.
Simo je napustio porodicu i otišao u Mostar gde se oženio i stekao mnogočlanu porodicu.
Špiro je nasledio očevo imanje i iz dva braka stekao dva sina: Petra - „Perotu“ i Špiru - „Špirića“. Oni su dugo živeli u zajedničkom domaćinstvu, ali su se 1935. godine podelili u dve porodice.
Petar - „Perota“ se oženio Ružom - „Ruškom“ Kadijević - „Biležovom“ i sa njom stekao troje dece - ćerku Milicu - „Micuku“, sina Stevu i ćerku Dragu. Sin Steva se oženio Marom Kraljević i sa njom stekao sina Petra i ćerku Slavicu. Petar je diplomirao biologiju u Zagrebu, oženio se i sada živi u Parizu. Slavica se udala za Antu Gudelja, diplomirala na filozofskom fakultetu i sada živi u Splitu. Milica - „Micuka“ se udala za jednog Italijana u Rim i tamo stekla brojnu porodicu. Draga se udala za Pačića u Glavini i u braku je imala tri sina i ćerku.
Špiro - „Špirić“ se oženio Milicom Kadijević - „Bilež“. U braku sa njom imao je sinove Dušana i Slobodana i ćerke Mariju, Nadu i Danicu. Dušan i Slobodan su se podelili. Dušan se oženio Vasiljkom Odavić i sa njom ima dva sina: Predraga i Nenada. Predrag je zasnovao svoju porodicu i ima dvoje dece. Slobodan se oženio Jovankom Kojović iz Dabra u Hercegovini. U braku sa njom ima ćerku Miljanu i sina Miljana. Sada živi u Rumenci kod Novog Sada.
Iz loze Đure Pujića izniklo je više od 15 porodica. U bratstvu Pujića u Glavini žive samo tri porodice, ali ih ima u Mostaru, Beogradu, Parizu, Australiji i Kanadi.
Kuće i pojate Pujića: (1) Milan Simotin (2) Vasilija Nikolina (3) Nikola Dušanov (4) Ilija Ilin (5) Dragan Milanov (6) Petar Milanov (7) Milan Petrov (8) Milić Dušanov (9) Dušan Đurelin (10) Ile i Milan Tomini (11) Nikola Ilin (12) Dušan Špirićev (13) Slobodan Špirićev (14) Stevo Perotin (15) Razvaline starog sela
Komšije: (a) Domazet (b) Peko (c) Milas - „Gurman“ (d) Kadijević (e) Ravlić (f) Vukadinović (g) Knežević (h) Aćimović
Posmatrajući razvoj stabla bratstva Pujića može se zaključiti da se ono veoma dinamično razvijalo; u periodu od dva veka, iz četiri porodice razvilo se oko 45 porodica u kojima je živelo više od 300 članova. Dinamičan razvoj prestao je sredinom XX veka. Naporedo sa rastom brojnog stanja, porodice su ekonomski siromašile pa su zbog toga Pujići muškarci išli na radove na razne strane sveta: Ameriku, Argentinu, Belgiju, Francusku i druge zemlje, kao i širom Jugoslavije. Devojke su se udavale van naselja u Imotskoj Krajini. Tako je bratstvo Pujića u Glavini počelo da stagnira. U 1994. godini u bratstvu Pujića u Glavini živi samo 9 porodica sa ukupno 35 članova. Njihova perspektiva je veoma turobna - za protekla tri veka nikada nije bila teža.
Uređivanje i opremanje stambenih objekata bilo je na niskom civilizacijskom nivou. Tvrdokorno su održavane patrijalhalne norme i tradicija.
Kužina je bila najvažniji objekat u porodičnom životu. U njoj je pripremana hrana, za vreme ružnih dana u njoj se obedovalo, u kuhinji se porodica okupljala radi razgovora, zajedničkog rada i razonode. Kuhinja je bila prostrana, 5 x 6 metara, pa i više. Ulazna vrata bila su široka najmanje jedan metar. Prozor je bio mali, jedva je dosezao 30 x 50 santimetara. U zidovima je bilo više četvrtastih rupa koje su služile kao spremište alata i pribora. U kuhinji je uvek bila polutama.
Centralni objekat u kuhinji bilo je otvoreno ognjište (komin). Na njemu je ložena vatra i tu se pripremala hrana i pekao kruh. U zimske dane ognjište je bilo izvor toplote. Dim sa ognjišta se širio po celoj prostoriji, zato je ona uvek bila čađava. Potkrovlje kužine služilo je za sušenje mesa. Ognjište je pravljeno uz jedan od zidova. Između ognjišta i zida bila je veća kamena rupa koja je služila kao spremište pepela. Pepeo je imao značajnu ulogu u racionalnom korišćenju vatre pa se nije svakodnevno bacao. Uveče pred spavanje užareni ugarci su zatrpavani pepelom pa su tinjali sve do svanuća. Ujutru su korišćeni za raspaljivanje nove vatre. Prilikom pečenja pod sačem kruha, krompira i mesa, preko žari je posipan sloj pepela čime je maksimalno korišćena njena toplotna snaga. Sam komin bio je popločan vatrostalnim opekama koje su dugo vremena zadržavale toplotu.
Opremanje kuhinje nameštajem bilo je krajnje funkcionalno. Najvažniji deo nameštaja bio je stolac. To je bilo nisko tronožno sedalo, a u kuhinji ih je bilo toliko da može da sedne svaki član porodice i eventualni gosti. Stoci su bili obično poređani u polukrug oko ognjišta. Stoci su bili grubo izrađeni od vrbovog debla. Sinija je bila pokretni sto za obedovanje. Za vreme obeda postavljana je na sredinu kuhinje, a članovi domaćinstva su, prinoseći svoje stoce, sedali u krug oko nje. Kad nije bila u upotrebi, sinija je visila o jednom zidu. Nad kominom su visile železne kovane komaštre. To je bio metalni lanac sa krupnim alkama i kukama. Na njega su vešane posude (bronzini) za vreme kuvanja. Pored komina nalazile su se alatke: ožeg i lopatica. One su služile za podsticanje vatre i za pomeranje pepela. Na kominu je uvek bio i sadžak, železni tronožac, na koga se nameštao kotlić kada je trebalo nešto da se skuva. Uz komin je obavezno stajao sač, kovani zvonast pokrov, koji je služio za pečenje na kominu.
Za vodu, u kuhinji su stajali burilo i bukara. Burilo je bilo drvena posuda sa elipsastom osnovom, visoka do jednog metra, koja je služila za donošenje vode i njeno čuvanje u kuhinji. Bukara je bila drvena posuda, oblika zarubljenog stošca, a služila je da se njome pije voda. Za preradu mleka služili su stap i bućkalo. Stap je bio cilidrična drvena posuda visine do jednog metra, a služila je za kiseljenje mleka i za bućkanje. Bućkalo je bila alatka kojom je bućkano mleko u stapu da bi se dobilo maslo (buter). Za pripremanje testa za kruh koristilo se sito - za prosejavanje brašna, naćve - za mešenje testa i lopar - za oblikovanje testa u okrugao kruh.
Na zidove kuhinje kačeni su: škancija (polica) za smeštaj čistog kuhinjskog posuđa, solarica (drveni slanik) za držanje soli, kašikar za smeštaj čistih kašika. Na zidu su uvek visile gusle uz koje se, naročito u zimske večeri, pevalo o hajducima, uskocima i drugim junacima iz borbi protiv Turaka.
U jednom od ćoškova kuhinje stajao je veliki kašun (sanduk) u koga su smeštane rezerve brašna, soli i drugih prehrambenih proizvoda. Uz kašun je slagan alat (sekira, kosirić, pila i sl.) koji je korišćen u seči drva i u obradi drveta.
(1) komaštre - verige, (2) komin - ognjište, (3) stolac - tronožac za sedenje, (4) sinija - sofra za obedovanje, (5) sač - peka, (6) ožeg i lopatica za podsticanje vatre, (7) drva za tekuću upotrebu, (8) petrolejska sveća (lampa), (9) otvor za odvođenje dima, (10) gusle, (11) polica sa drvenim čancima - zdelama za jelo, (12) bukara za vodu, (13) burilo za donošenje vode, (14) stap sa bućkalom za pravljenje masla, (15) solarica - slanik, (16) kašikar za držanje čistih kašika, (17) škancija - polica za smeštaj čistog posuđa, (18) kašun - sanduk za čuvanje brašna, (19) sadžak za kuvanje hrane u kotliću.
Kuća je bila prostorija veličine 6x5 metara u kojoj se spavalo. Njenu opremu činili su: dva do tri kreveta za spavanje, dve do tri škrinje za smeštaj odeće, jedan astal za osam osoba sa klupama za sedenje. Na zidovima su bile okačene: ikona Svetog Đorđa - krsne slave, porodične fotografije i staklena petrolejska lampa. Jedan krevet je služio roditeljima; na ostalim krevetima spavala su deca. Slamarice u krevetima punjene su lepušinom sa klipa kukuruza ili ječmenom slamom. Kućna prostorija je najčešće pletenim zidom od pruća oblepljenim blatom deljena na dva dela.
Konoba (podrum) je služila za smeštaj vina, rakije i drugih proizvoda za prehranu. Ona je najčešće ukopavana dublje u zemlju kako bi se proizvodi zaštitili leti od toplote, a zimi od hladnoće. U podrumu su se nalazile bačve za vino i rakiju, sanduci za smeštaj žita i vešalice za kačenje suvog mesa.
Ovakav nivo i strukturu stanovanja Pujići su zadržali veoma dugo, sve do 30-ih godina XX veka. Tek oko 1935. godine, pored otvorenog ognjišta počinju da se uvode šporeti. U tom periodu počela je i izgradnja čatrnja (cisterni) za hvatanje kišnice. Sve do tada voda je donošena sa izvora u burilima. Porodica je dnevno trošila od 25 do 50 litara vode, što jasno pokazuje koliko je bio nizak nivo lične higijene. Voda se trošila samo za piće, kuvanje hrane i pranje posuđa. Stoka je svakodnevno napajana na potoku Jaruga, a rublje se pralo isto tako na potoku.
Posle Drugog svetskog rata došlo je do naglih promena u kulturi stanovanja. Kuće su građene od savremenih materijala, sa velikim prozorima i vratima, pokrivane crepom. Unutar kuće planski su građene spavaće sobe, savremene kuhinje sa zatvorenim ložištem, mokri čvorovi sa kupatilom i WC-om. Naselje je elektrifikovano i doveden je vodovod. Sve to je postignuto tek posle 220 godina od doseljavanja iz Hercegovine.
Sve do 1920.-ih godina, tj. do nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Pujići su živeli pretežno tradicionalnim patrijarhalnim životom. Premda se stara zadruga raspala u toku XIX veka, novonastale porodice produžile su da žive po običajima i normama zadruge. U prvoj četvrtini XX veka glave porodice bili su ljudi rođeni poslednjih decenija XIX veka. Svi oni bili su nepismeni, samo je poneko bio polupismen. Porodice su živele od zemljoradnje i skromnog stočarstva. Zemlju su obrađivali muškarci ručno, motikom, maskljinom, ralom i u najboljem slučaju drvenim plugom. Pri obradi zemlje ponekad su koristili volove. Ženska čeljad i stara i mlada bila je nepismena, a radno se angažovala oko stoke, pripreme hrane, održavanja kuće i obrade „vrtlova“. Žene su radile veoma teške poslove, uprćene, na leđima su donosile vodu za piće i kuvanje, prenosile ubrane plodove i sav drugi materijal.
Od žitarica gajene su: pšenica, zimica (raž), ječam, kukuruz, a ponekad sirak i proso. Gajeni su vinogradi radi proizvodnje vina za domaće potrebe, a sađen je i duvan koji je predavan u „Doganu“. Od povrća gajeni su: krompir, rašćika, blitva, spanjak, grzdulja, grah (pasulj), bizi (grašak), a u novije vreme i pomidore (paradajz). Zelje za ishranu uveliko je nabirano u prirodi po oranicama, travnjacima i bušcima. Nabirani su: sparoge, kuke, spečci, radič, kao i mnoge druge vrste divljeg zelja (kukurik, kokina voljica, vučja stopica i druge).
Voda za piće i kuvanje donošena je sa izvora (Kaldrma, Jame, Jezerina, Vrljika). Vodu su prenosile žene u burilima koja su zapremala 20 do 30 litara. Svaki dan donošeno je jedno do dva burila. Pujićke su taj posao obavljale grupno, svako jutro po pet, šest njih je kretalo zajedno na vodu. Stoka je pojena na pojilima na reci. „Roba“ (rublje i odeća) se obično prala leti na Mostiću, Bililu i Ledinama. Čeljad se kupala za vreme letnjih žega na reci.
Pošto su prihodi sa imanja bili nedovoljni za prehranu cele porodice, pojedinci su stupali u najamni odnos kod bogatijih porodica u Imotskom. Služilo se kod Marce, Sučića, Marendića, Jerkovića, Ciciljana, Vučemilovića i ostalih. Nekoliko Pujića (dva muškarca i tri žene) sezonski je radilo u „Dogani“ na pripremanju duvana za izvoz. Pojedinci su, naročito u zimskim uslovima kad nije imalo šta da se radi, drobili kamen i pravili šoder za posipanje puteva. Početkom XX veka pojedini Pujići (Ile i Simota) otisnuli su se za poslom u daleki svet, u Severnu i Južnu Ameriku.
Vidljive socijalno-ekonomske promene među Pujićima počinju 1920.-ih godina, posle stvaranja prve nacionalne države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Po povratku iz Prvog svetskog rata mladići počinju da razmišljaju o gradnji novih kuća, o otkupljivanju imanja koja su po osnovu duga pripala bogatim porodicama u Imotskom, intezivnijoj sadnji duvana i vinove loze. Grupa Pujića: Špirić, Milić, Perota, Milan, Dušan, Nikola, krenula je u Belgiju i Francusku na „rađu“. Ile - Glavarić i Dušan Vlajčušin otišli su u kaldrmdžije da kaldrmišu ulice u Beogradu i drugim mestima. Više od ostalih prosperirao je Ile - Glavarić, on je uspeo da svojom zaradom kupi četiri parcele zemlje u polju i otkupi od Jerkovića polovinu ograde koja je nekada bila Pujića. Nikola i Dušan Stevin napravili su novu kuću i prvi kod Pujića iskopali čatrnju za vodu. Perota i Špirić otkupili su Zajednicu od Jerkovića i u njoj napravili novu kuću. Milan Lukin zaradio je toliko da napravi pored puta novu kuću. Međutim, i pored tog napretka, Pujići su i dalje živeli na tradicionalan način. Zadržali su otvorena ognjišta - komine, sve je i dalje prenošeno na ženskim leđima, a u ishrani je dominirala pura (kačamak) i zelje.
Korenit socijalno-ekonomski preobražaj među Pujićima nastaje tek sredinom XX veka, tj. posle završetka Drugog svetskog rata. Mlada generacija Pujića koja je stasala u ratnim i posleratnim godinama okrenula se državnom i društvenom sektoru. Oni su i dalje zadržali svoja imanja i na njima proizvodili hranu potrebnu za porodicu. Proizvodili su povrće, voće, vino, mleko, jaja, meso i slične proizvode u granicama porodičnih potreba. Plate koje su zarađivali u službi koristili su za kupovinu industrijskih proizvoda i za unapređivanje imanja. To je dovelo do brzog menjanja načina života. Potpuno je napušteno otvoreno ognjište i svi su nabavili šporete, sagrađene su čatrnje za vodu, počinju da se grade nove kuće sa sanitarnim uređajima. Prvu takvu kuću sagradio je Ilija Vlajčušin i to je bila dugo vremena najlepša kuća u Glavini. U kuće se uvodi struja, nabavljaju se električni šporeti, radio aparati, televizori, hladnjaci i druga savremena oprema. U poljoprivrednim radovima napušta se ručni rad i motika i sve više se koristi „freza“. Žene su najzad oslobođena bremena.
Generacije Pujića rođene između 1920. i 1940. godine, u socijalno-ekonomskom pogledu, učinile su mnogo više nego sve prethodne generacije. Stare kuće su potpuno preuredili i proširili Petar Milanov, Stevo Perotin, Slobodan Špirićev, Dušan Đurelin i Milan Simotin. Nove savremene porodične kuće su izgradili Ilija Vlajčušin, Nikola Glavarićev, Dušan Špirićev, Milić Dušanov, Veljko Dušanov, Nikola Dušanov, Milan Petrov i Dragan Mijin (njegova kuća je još u gradnji).
Pujići su vekovima bili nepismeni. Predanja govore o jednom ili dvojici pismenijih ljudi među Pujićima. Retki pojedinci opismenjavali su se služeći u mletačkoj ili austrijskoj vojsci. Prvo masovno školovanje dece počinje sa generacijom koja je rođena u prvoj deceniji XX veka. Među njima su Nikola i Dušan Stevin, Ile i Milić Tomin, Špiro Špirin i Stevo Đurelin. U toj generaciji prvi put školovala se i jedna devojčica, to je bila Anđa Brkanušina. Ova generacija završavala je četvorogodišnju pučku školu i svi su oni produžili da se bave zemljoradnjom. Iz generacije Prvog svetskog rata u pučku školu su išli Dušan i Ilija Vlajčušin.
Deca rođena u trećoj deceniji XX veka masovno su počela da pohađaju školu. Prvi put se u redovno školstvo uključuju i devojčice. Tako su pučku školu završile Milica (Micuka) i Draga Perotina, Anđa Vlajčušina, Petrica Đurelina, Draga Simotina i Desa Svrlinušina. Pojedini dečaci iz ove generacije produžili su školovanje na Građanskoj školi u Imotskom. Prvi iz Pujića sela Građansku školu su pohađali Dušan Đurelin i Jovica Milanov. Po završetku osnovne škole pojedini dečaci odlaze preko „Privrednika“ na izučavanje zanata. Steva Đurelin je u 12.-oj godini otišao u Beograd na izučavanje trgovačkog zanata. Ilija Vlajčušin otišao je na automehaničarski zanat u Split i on je bio prvi vozač automobila u Glavini. Nešto kasnije na grafički zanat u Beograd otišao je Dušan Đurelin, a na stolarski Luka Vlajčušin. Petar Milanov je mehaničarski zanat učio u Boki Kotorskoj.
Obavezno školovanje celokupnog Pujića podmlatka u osnovnim i srednjim školama počinje nakon završetka Drugog svetskog rata i uspostavljanja nove državne vlasti. U ovom periodu deca se diferenciraju prema interesovanjima i sposobnostima. Najsposobniji pohađaju gimnaziju, ostali idu u srednje stručne škole. Ekonomsku školu završile su Marija Špirićeva i Vasiljka Bojina. Tekstilnu školu završile su Smilja Ilijina i Mira Petrova. Olgica Petrova završila je Trgovačku akademiju. Vasilija Svrlinušina završila je Poljoprivrednu školu. Veljko Dušanov i Milan Petrov završili su mašinsko-tehničku školu itd.
Do fakultetskog obrazovanja Pujići su došli u sedmoj deceniji XX veka. Dušan Đurelin završio je Tenkovsku oficirsku školu, Visoku vojno-političku školu i Filozofski fakultet u Beogradu. Njegova ćerka Dušanka diplomirala je 1970-ih godina na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Sin Dušanov, Miloš, diplomirao je početkom 1980-ih godina na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Slavica, Stevina ćerka, diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Zadru, a sin mu Petar diplomirao je mikrobiologiju u Zagrebu i produžio doktorske studije u Parizu. Petar Nikolin diplomirao je elektrotehniku u Zagrebu, a ćerka Lidija studirala je defektologiju. Sinovi Đorđa Steve Pujića završili su fakultetske studije u Brisbenu, Australija, stariji računarstvo, a mlađi mikrobiologiju.
Kao što se vidi Pujići su u drugoj polovini XX veka u obrazovnom pogledu uhvatili korak sa drugima. Oni koji u ranijem vremenu nisu mogli da se redovno školuju (Nikola Ilin, Stevo Perotin i Mijo Simin) usavršavali su se putem kurseva i učenjem uz rad.
Duhovno-kulturni život bratstva Pujića u osnovi se zasnivao na pravoslavlju, tradicionalnim običajima i mitovima. Za njih je pravoslavlje bilo unutrašnja spona koja ih je, pored krvne srodnosti, povezivala u celinu. Pujići, po nacionalnom opredeljenju Srbi, bili su pravoslavci ili „rišćani“. Njihove komšije Hrvati bili su katolici ili „kršćani“. Otuda su proistekle i razlike u ishrani, običajima, pesmama i praznovanjima. Na tim razlikama nastajali su ponekad sporovi i konflikti. Pravoslavna verovanja i tradicionalni običaji bili su utkani u celokupan duhovno-kulturni život: odnose u porodici i bratstvu, ishranu, zemljoradnju, vaspitanje dece, moral, veselja, žalosti i komunikaciju sa drugim ljudima.
Među Pujićima, u toku godine posebno su obeležavana četiri blagdana: Krsna slava - Đurđevdan, Božić, Uskrs i Mala Gospojina. Proslavljanje tih velikih blagdana svedoči o duhovnom životu bratstva, zbog toga će o njima biti nešto više rečeno.
Sveti velikomučenik Georgije - Đorđe smatran je među Pujićima zaštitnikom bratstva. Po verovanjima Pujića on je bio njihov zaštitnik i zastupnik pred Gospodom Bogom. U molitvama oni su se njemu obraćali da ih zaštiti od svakog zla i da kod Boga izmoli njegovu milost prema njima. Sveti Đorđe je u porodicama pominjan svaki dan.
Đurđevdan redovno dolazi svakog 6. maja. Tog dana, pre sunčeva izlaska, priređivan je Đurđevdanski uranak. Mlađarija i odrasli muškarci odlazili su u prirodu, brali su cvetove procvetalog jasena i na rosnoj i cvetnoj livadici skakali u dalj, bacali kamena s ramena, pevali i međusobno se šalili. Dečaci su se spuštali do reke, na Bililo, i tu se prvi put u godini kupali. Po povratku sa uranka momci su jasenovim cvetom kitili prozore i vrata na devojačkim kućama. Posle uranka porodica je zajednički ručala (doručkovala).
Pre podne domaćini su, zajedno sa svojom čeljadi, išli na liturgiju u crkvu. U crkvi su se tog dana prvenstveno okupljali svi oni čija je slava Đurđevdan. Pujići su u crkvu nosili tri koljiva: (1) ispred porodica Đurele, Perote i Špirića (2) Ile - Glavarića i Brkanušinih i (3) Simotinih, Milanovih i Ilinih. Koljivo se sastojalo od kuvane pšenice, badema i šećera. Posle osvećenja u crkvi, koljivo je iznošeno na grobove predaka i tu je sveštenik očitao kraću molitvu i blagoslovio koljivo. Svi oni koji su bili prisutni na grobu uzimali su po kašičicu koljiva i pri tome govorili prigodne reči: „Neka je večni pomen svima umrlim Pujićima, neka im je laka crna zemlja i neka njihove duše borave u raju!“ Pri tome su se krstili. Na taj način su živi Pujići obeležavali svoju slavu zajedno sa mrtvim precima. Ostatak koljiva nošen je kući i njime su posluživane domaćice koje su spremale ručak, kao i gosti koji su došli na slavu.
Na slavski ručak dolazila je rodbina: ujaci, tetke, zetovi, kumovi i prijatelji koji ne slave Đurđevdan kao krsnu slavu. Pred slavski ručak paljena je slavska sveća. Kod Pujića ona se sastojala iz tri posebne sveće koje su pri dnu bile spojene. Tako spojene sveće stavljane su na dubovu (hrastovu) trokraku granu, što je simbolizovalo krst, a grana je usađivana u posudu koja je bila napunjena žitom i koštuničastim plodovima. Pre palenja sveće, domaćin bi najpre okadio tamjanom kuću, ukućane, goste i sveću. Za vreme kađenja svi prisutni su na glas izgovarali Očenaš i upućivali molbe Svetom Đorđu da zaštiti dom i čeljad domaćinovu, da mu da dobro zdravlje i rodnu godinu. Potom je paljena sveća i to plamenom koji je donet sa ognjišta. Posle toga su gosti, uz čašu pića, čestitali domaćinu Krsnu slavu uz želje da mu porodica bude zdrava, a godina rodna. Domaćin se na kraju zahvaljivao na čestitkama, poželevši svojim gostima dobro zdravlje i svaku sreću.
Slavski ručak (užina) bio je najbolji ručak koji se u toku godine pripremao u kući. On je redovno sadržavao: „manistru“ („juhu“) sa kokoševinom, jagnjeće pečenje, pečen krompir pod sačem, mladi luk („kapulu“), zelenu salatu i na kraju uštipke. Obilno se pilo bukarom belo i crno vino i pri tome se nazdravljalo. Bukara je kružila sa leva na desno od gosta do gosta, svi su pili, muškarci i žene, stari i mladi.
Posle ručka omladina se izdvajala i odlazila pod dub poviše bunara gde je spontano nastajalo veselje. Na dubu je obavezno nameštana ljuljaška na kojoj su se svi redom ljuljali. Konop je vezivan što više, da bi bio što duži, kako bi ljuljaška što dalje išla. Mladi su se među sobom nadmetali ko će dalje i više na ljuljaški otići. Pored ljuljanja momci su se nadmetali u skoku u dalj, bacanju kamena s ramena i drugim veštinama. Devojke i momci su pevali „gangu“, nastajala je vriska i spontano veselje.
Pred zalazak sunca domaća čeljad i gosti ponovo su se okupljali na večeru. Po večeri gašena je Slavska sveća i to opet uz običajni ritual. Kuća je kađena, moljen je Očenaš i druge molitve. Gašenje je obavljano komadićem hleba umočenog u vino. Pri tome je domaćin koji je gasio sveću izgovarao reči: „Ja tebe gasim hlebom i vinom, Ti nas daruj dobrim zdravljem, srićom i rodnom godinom!“ Posle večere dugo se sedelo, pričale su se priče i prepričavali događaji.
Slava je bila prilika da se domaćin susretne sa svojom rodbinom i prijateljima. On će njima posetu vratiti kad bude njihova slava.
Božić je bio najsvečaniji blagdan u porodicama Pujića. Pred Božić se postilo 40 dana i to je sve podsećalo da dolazi veliki praznik. Neposredne pripreme za Božić trajale su nekoliko dana.
Na Tucin dan, dva dana pred Božić, pripremani su badnjaci za Badnje veče i meso koje će se jesti za praznike. Tog dana domaćin bi odlazio u ogradu do duba (hrasta) kojeg je već ranije namenio za badnjak i posekao bi ga. Za badnjak je sečeno zdravo dubovo drvo čija je visina bila dovoljna da se od njega iseku tri badnjaka. Pre početka seče duba domaćin bi se prekrstio, okrenuo se istoku i izgovorio Očenaš. Zatim bi se obratio dubu rečima: „Sečem te u čast Isusa Hrista sina Božijeg!“ Na Tucin dan pripremano je meso, klane su kokoške, ćurke, a ponekad i „gudica“ (prase).
Na Badnji dan izjutra badnjaci su donošeni pred kuću i prislanjani uz zid sa desne strane ulaznih vrata. Najdeblji badnjak, posvećen muškarcima, bio je prvi; badnjak srednje debljine, posvećen ženama, stavljan je u sredinu; najtanji badnjak, posvećen deci, bio je krajnji desni. Badnjaci su kićeni grančicama bršljana sa plavim bobicama.
Posebno svečano bilo je Badnje veče i ono je sa nestrpljenjem očekivano. Centralni događaj bio je polaganje badnjaka. Taj ceremonijal bio je običajima strogo utvrđen i ponavljao se iz godine u godinu. Badnjaci su loženi u kužini u kojoj se nalazilo otvoreno ognjište. Po podu kužine prostiran je debeli sloj pšenične i ječmene slame koja je tu ostajala nedelju dana, tj. do Malog Božića.
Ceremonijal loženja badnjaka tekao je ovako:
Domaćin je najpre uz molitvu okadio tamjanom prostoriju u kojoj će se badnjaci položiti i svu prisutnu čeljad. Na kominu je pripremljena podloga od žerave preko koje će se badnjaci položiti.
Zatim je domaćin izlazio pred kuću, stao pred badnjake, prekrstio se, uzeo u naručje najdeblji badnjak, onaj koji je bio posvećen muškarcima i uneo ga u kuću. Na ulazu u prostoriju sačekivala ga je domaćica sa celom porodicom. Domaćica je u rukama držala čanak napunjen žitom i suvim plodovima: bademima, orasima, smokvama i rogačima. Na vratima, domaćin se obraćao porodici:
„Dobro veče moji dragi ukućani! Dobro vam došlo Badnje veče i sutrašnje rođenje Isusa Hrista sina Božijeg!“
Na te reči domaćica je posipala domaćina žitom i drugim plodovima i govorila:
„Mi tebe dočekujemo žitom i suvim voćem, Ti nas daruj zdravljem, veseljem i svakom srićom!“
Domaćin je prilazio kominu i sa puno pažnje polagao badnjak na ložište. Po polaganju badnjaka on bi se prekrstio i badnjaku poklonio. Deca su za to vreme po slami tragala za suvim voćem uz nastojanje da što više prikupe.
Isti ceremonijal ponavljao se za svaki badnjak, s tom razlikom što je kod drugog badnjaka čestitan dolazak Božijeg dana, a kod trećeg - Svetog Stevana. Kad bi sva tri badnjaka položio, domaćin bi uzimao bukaru sa crnim vinom i prekrstio badnjake izgovarajući reči:
„U ime oca i sina i svetog duha, amin! Veselo nam gorite, da u zdravlju i veselju dočekamo rođenje Isusa Hrista sina Božijeg!“
Posle tih reči ponovo bi okadio badnjake i sve ukućane. Obavivši to, pod badnjacima bi podstakao vatru da bolje gori. Time je polaganje badnjaka završeno. Domaćin je nakon ove ceremonije izlazio pred kuću i iz puške „džeparice“ opalio jedan pucanj, čime je svojim komšijama stavio do znanja da je polaganje badnjaka u njegovom domaćinstvu obavljeno.
Posle polaganja badnjaka porodica je pristupala večeri, koja je obavezno bila posna i najčešće se sastojala od: sveže ribe, zelja na salati, slanih srdela i „kapule“ (luka) na „kvasini“ (sirćetu) i ulju. Pre početka i na završetku večere ukućani su se krstili i zahvaljivali Bogu na njegovom dobročinstvu. Za vreme večere domaćin je bukarom vina nazdravljao ukućanima. Zdravica je najčešće glasila:
„Dragi moji, ženo i dico, podižem ovu bukaru u čast svevišnjeg Boga i Njegovog Sina , našeg spasitelja, Isusa Hrista, sa željom da nas u idućoj godini štite od svakog zla, da nam dadu dobro zdravlje, svaku sriću u životu i rodnu godinu! Nek nam rodi šenica bilica, nek nam rodi vinova lozica, nek nam krava i gudin budu napridni, a mi u poslu vridni i složni! Neka nas Bog čuva od svakog zla i svih dušmana! Neka je nazdravlje svima!“
Pošto bi se napio, domaćin je dodavao bukaru desnom od sebe i svi redom su pili najmanje po tri gutljaja. Pre pića su izgovarali reči:
„Nek je na zdravlje svima!“
Ostali bi odgovorili:
„Živ bio i dugo živio!“
Posle večere pristavljalo se meso za pečenje; pekli su se: dobar petao, ćurka, a ponekad i gudica. Komšije su se posle večere međusobno posećivale, pri čemu se nazdravljalo, zapevalo i pucalo iz džeparica. Redovno su pevane pesme: „Urodila sej sena“, „Pod onom gorom zelenom“ i druge prigodne Božićne pesme. Uzimane su u ruke i gusle i obično su se čule pesme o kosovskim junacima: Caru Lazaru, Milošu Obiliću i drugim.
Oko ponoći počele bi pripreme za odlazak u crkvu. U crkvu su išli svi sem onog ko je bio određen da u kući ostane kao domaćin. Svi su se radovali odlasku u crkvu. Oblačena je najbolja odeća, devojke su se posebno češljale i koviljale. Kod crkve su se susretali prijetelji i simpatije.
Pred crkvom, pre početka jutarnje liturgije, narod se družio. Među starijima vođeni su ozbiljni razgovori, a momci i devojke su se sklanjali ustranu i međusobno šaputali. Deca su se tiskala oko konopaca za zvonjenje, pripreme kađenice, paljenja sveća, držanja toraca i drugih za njih interesantnih poslova. Jutarnja liturgija trajala je skoro dva sata; počinjala je oko 4, a završavala se oko 6 sati. Zvonki sveštenikov glas i odgovaranje pojaca ispunjavali su svećama osvetljeni hram. Liturgija je završavana čestitkom sveštenika; on je sa oltara obznanjivao dolazak Isusa Hrista rečima:
„Mir božiji, Hristos se rodi!“
Svi prisutni bi odgovarali:
„Vaistinu se rodi!“
Posle toga narod je izlazio pred crkvu gde je dolazilo do masovnog „mirboženja“. Čin mirboženja sastojao se iz zagrljaja i tri poljupca, pri čemu su oni koji se mirbože izgovarali reči: „Mir božiji, Hristos se rodi - Vaistinu se rodi!“ Mirboženje je simbolizovalo međusobno opraštanje svih eventualnih razmirica do kojih je došlo između dva Božića. Retki su bili pojedinci koji nisu učestvovali u mirboženju - za takve se smatralo da su u duši zli i da ih se treba čuvati.
Po povratku iz crkve, u kući je pripreman zajednički ručak (doručak). Posle posta koji je trajao 40 dana, željno je iščekivan dobar ručak sa prženim kobasicama koje su pravljene u vreme klanja gudina. One su se po običaju jele tek na Božićnje jutro.
Prvi dan Božića bio je porodični praznik, pa su ukućani tog dana ostajali u kući, uz zajedničku užinu i veselje. Posle užine momci i devojke išli su crkvi gde bi se pored Samatorja povelo kolo uz pesmu i diple. Okupljanje je trajalo do zalaska sunca - tada su devojke obavezno morale kućama.
Drugog i trećeg dana Božića porodice su se međusobno posećivale i družile. Znalo se ko će kod koga ići da sedi. Za vreme sunčanih dana, u poslepodnevno vreme, Pujići su se okupljali na vrh doca pod kostilom. Tu je bio pranciok i zaklon od bure pa je bilo ugodno sedeti, razgovarati i zapevati. U večernjim časovima sedeljke su produžavane u kužinama uz vatru od badnjaka. Na svim tim skupovima kružila je bukara; kad se isprazni jedna znalo se na koga je red da napuni drugu. Na tim sedenjima pričane su priče i mitovi. Špiro Perin znao je mnogobrojne mitove o vilama, vukodlacima, strašilima, zakopanom blagu i sličnim maštanjima. Drugi su prepričavali uspomene iz ratova, dalekih zemalja i sl. Sastavni deo tih večeri bile su narodne pesme o Kraljeviću Marku, Majci Jugovića, Kosovki devojci i drugim ličnostima iz istorije srpstva.
Sedmi dan po Božiću dolazio je „Mali Božić“ i tog dana su završavane Božićne svečanosti. Tom danu posebno su se radovala deca. Ona su tog dana, sa velikom jabukom u ruci, oblilazila: stričeve, ujake, tetke, dede, bake, kumove i druge prijatelje, čestitajući im Novu godinu i pružajući im jabuku. Odrasli bi, za uzvrat, udenuli u jabuku po neki metalni novčić. Deca su se međusobno takmičila ko će da sakupi više novčića.
Društveno-ekonomski razvoj koji je nastupio posle Drugog svetskog rata uticao je u mnogom na promenu običaja u proslavljanu Božića. Mladi su se postepeno sve više okretali savremenoj muzici, radiju, televiziji, kasetama i sličnim oblicima zabave.
Uskrs, vaskresenje Gospoda Isusa Hrista, bio je pravi prolećnji praznik kome su se posebno radovala deca. Očekivanje Uskrsa trajalo je punih sedam nedelja, od Poklada pa do samog Uskrsa.
Poklade su označavale početak velikog posta koji je trajao sedam nedelja. U tom vremenu jela se samo posna hrana pripremljena na maslinovom ulju, bez mesa i životinjskih masnoća. Dan Poklada uvek je padao u nedelju. Bio je to dan veselja za mlade i one koji su bili skloni veselju i šalama. Oni su o Pokladama maštali mnogo ranije. Osnovno pitanje je bilo kako se namaškarati. Muškarci su se oblačili u žene, žene u muškarce, stariji u mlade, mladi u starije i sl. Materijal za maškaranje bio je priručan: rogovi životinja, jagnjeće i kozje kože, vuna, stara odeća, med, proso i sirak i sl. Grupe maškara obilazile su selo, dolazile pred kuće gde su pevali, vikali, lupali, sve dotle dok ih domaćini nisu počastili. Za čašćenje su davali vino i uštipke. Maškare su sa sobom nosile sud za vino (buraču ili mišinu) i krto za uštipke. Posle bi to zajedno pojeli i popili i do duboku u noć se veselili.
Lazareva subota dolazi sedam dana pred Uskrs. Tog dana uveče u crkvi se održava obred na kome se osvećuju grane jelice, masline i lovorike. Tog dana se u crkvi osvećuje i vodica. Domaćice su nastojale da naprave lep buket od grana i nađu lepu bočicu za vodicu. Buket i vodica čuvani su u kući godinu dana kao brana od zlih sila.
Cvetna nedelja - Cveti, slavljena je nedelju dana pre Uskrsa. Za Cvetnu nedelju mladi su po ogradama nabirali raznovrsno prolećno cveće, cvetove od trešnje i višnje i sl, i sve to u subotu uveče potapali u vodu. Tom vodom su se svi ukućani u nedelju ujutro umivali. Verovalo se da se tim činom čuva zdravlje i poštuje predstojeći praznik.
Veliki četvrtak bio je dan tuge, pošto je tog dana po hrišćanskom verovanju osuđen i razapet na Golgoti Isus Hristos. Tog dana su svi iz porodice išli na večernju službu koja je održavana u crkvi. Na sred crkve za tu priliku bio je postavljen krst na kome je ikonopisom bilo prikazano Hristovo raspeće. Bdenje je bilo puno sete i tuge. Zvona su bila zavezana, nije se pevalo ni veselilo, sve je bilo u znaku tuge.
Veliki petak bio je posvećen sahrani Hristovoj. Tog dana u crkvi je pravljen Hristov grob. Devojke su tog prepodneva donosile u hram bukete cveća da se Hristov grob što lepše okiti; svaka je nastojala da njen buket bude što lepši. Pojedine su gajile cveće po nekoliko meseci kako bi se u tome istakle. U petak uveče kod Hristovog groba bilo je bdenje koje je vodio sveštenik. Svako ko je te večeri došao u crkvu najmanje tri puta je obišao Hristov grob, poljubio krst koji je bio položen na grobu i prekrstio se.
Velika subota je bio dan kad se u porodici sve pripremalo za Uskršnje slavlje. Za decu je bilo najvažnije da su tog dana bojena jaja. Deca su danima birala jaja koja su im izgledala tvrđa od ostalih, a pojedinci su pravili jaja od muljike kako bi bili što uspešniji u tucanju. Jaja su bojena u razne boje: crvenu, žutu, plavu, zelenu i sl. Posebna draž bila su jaja sa „pasarinima“, tj. sa sličicama. Noću između subote i nedelje ustajalo se rano, oko dva sata posle ponoći, jer se te noći u crkvi održavala jutarnja liturgija.
Vaskresenje Gospoda Isusa Hrista objavljivano je na jutarnjoj liturgiji. To je bila radosna svečanost. Zvona su odvezivana i na njima su „slavili“ najveštiji zvonari. To su dugo bili Trutićevi sinovi Jovan i Stojan. Sveštenik je oblačio najblistaviju odeću, devojke su nosile bluze i marame živih boja, sve je odisalo radošću.
Sveštenikovo saopštenje u toku liturgije rečima „Hristos vaskrese!“, dočekivano je od sviju odgovorom „Vaistinu vaskrese!“ i među vernicima je izazivalo pravo oduševljenje. Vernici su verovali u to da nam je došao spasitelj.
Posle liturgije pred crkvom je dolazilo do masovnog tucanja jajima. Na sve strane čuli su se dečiji uzvici „Hajde ko sme da se tuca!“ Onaj ko je bio pobednik zarađivao je razlupano jaje. Posle završetka liturgije u crkvi, veselje je nastavljeno u kućama, sa porodicom.
Uskršnji praznici slavljeni su tri dana: nedelju, ponedeljak i utorak. Tih dana dolazilo je do uzvratnih poseta između obitelji. Gosti su pri dolasku domaćinu čestitali praznik rečima: „Hristos vaskrese!“, a domaćin je odgovarao: „Vaistinu vaskrese!“. Za vreme tih poseta manje se jelo i pilo nego za vreme Božića. Čašćenje se najčešće svodilo na jaja, uštipke i sirnicu. Drugog i trećeg dana mladi su se oko crkve okupljali i družili. Crkva je bila redovno puna vernika.
Mala Gospojina (Roždenstvo presvete Bogorodice) bila je zajednička, verska i narodna, slava svih Srba - pravoslavaca Imotske Krajine, pa i Pujića. Slavlje je priređivano svake godine 21. septembra. Mesto slavlja bilo je Hram presvete Bogorodice, Samatorje (crkvena porta) i prostrana ledina oko „vrila“ (izvora) Jezerine. Tog dana okupljali su se stariji i mlađi, muškarci i žene, iz Imotskog, Glavine, Zmijavaca, Velikog i Malog Nebriževca, Crnogoraca, Prološca, sa Sviba, Aržana i Tijarice. To je bio dan molitve, viđenja, razgovora i veselja.
Za taj dan porodice su se pripremale nekoliko nedelja unapred. Devojke su šile nove bluze, plisirale suknje, uređivale opanke i činile sve da tog dana budu što lepše. Stariji su pripremali praznična odela, brijali se i šišali. Svakom je bilo stalo da u susretu sa poznanicima ostave što lepši utisak.
Narod se u Samatorju okupljao na poziv prvog zvona. Stariji su sedali ispod lipe i po ivicama grobova razgovarajući o letini, izgledima za trganje, događajima u Krajini i šire u svetu. Lična sudbina uvek je vezana za sudbinu države Jugoslavije. U eventualnom raspadu države uvek se naslućivalo veliko zlo koje bi pravoslavni živalj moglo snaći. Pomno je praćena svaka reč viđenijih ljudi, posebno onih koji su čitali novine i znali šta se u svetu događa.
Mladi su za to vreme šetali stazom u Samatorju i putem do Jurine kuće. Momci i devojke šetali su se u odvojenim grupama, a pri susretu bilo je dobacivanja, osmehivanja i zadirkivanja.
Posle trećeg zvona (Slavljenja) narod je ulazio u crkvu na liturgiju. Napolju su ostajali nestašni momčići kojima nije bilo stalo šta će ostali misliti o njima. Liturgija je trajala dugo, oko 2 sata. Narod je u crkvi bio tih, učestvovao je u molitvama, pojanju i drugim ritualima. Na kraju liturgije sveštenik je redovno imao propoved koja je bila religiozno-poučnog i nacionalno-informativnog karaktera. Reči sveštenika pažljivo su slušane.
Posle liturgije narod bi se razmileo po groblju, a najviše ih je išlo na ledinu ili u Jurinu gostionu. Tu su već ujutro naložene vatre i na ražnjevima su pečeni jaganjci i po neka gudica. Prodavci sa improvizovanih tezgi nudili su jabuke, narandže, rogače, grožđe i šarenilo predmeta bižuterije.
Stariji su se razmeštali po obodu ledine, sedeći na zemlji mezili pečenje i pili vino, pivo ili neko drugo piće. S vremena na vreme motrili bi šta se među mladima događa. Igrači na buće razigravali su ekipe i otpočinjali bućanje; igralo se u vino i jagnjeće pečenje. Momci i devojke su se hvatali u kolo. U centru pažnje bilo je ko uz koga igra. Deca su imala svoje igre: klisa, gude, baka i drugih igara. Žene su se izdvajale i u tihom čavrljanju razmenjivale vesti iz svojih sela.
Pred zalazak sunca skup se razilazio; pri rastanku izražavane su želje da se dogodine opet vide u zdravlju i veselju. Za devojke je bilo nepisano pravilo da do zalaska sunca budu u svojim kućama. „Dernek“ (skup) za Malu Gospojinu održavao je bliskost među ljudima rasutim po celoj Krajini.
Proslava Savindana - Svetog Save bila je prožeta verskim, nacionalnim i moralnim stremljenjima. Jelo i piće su toga dana bili u drugom planu. Pred Svetog Savu na nekoliko dana, uz vatru na kominu, oko koga se okupljao ceo komšiluk, pričalo se o delu i životu Svetog Save, pevana je pesma „Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi...“, obnavljan je mit o Nemanjićima i njihovom doprinosu u borbi za „Krst časni i slobodu zlatnu“, o njihovom doprinosu za pravoslavnu crkvu i narodnu prosvetu. U sve ove priče ugrađivane su moralne norme iz „Deset zapovesti Božijih“, veličan je Kosovski mit, Car Lazar, Carica Milica, Kosovka devojka, Majka Jugovića, Devet Jugovića, Starina Novak i drugi srpski junaci. Može se reći da su sve aktivnosti za praznik Svetog Save imale moralno-vaspitni karakter.
Pojedini Pujići učestvovali su u Svetosavskoj priredbi koja je svake godine održavana u svečanoj sali Opštine Imotski. Pujići su za tu priliku oblačili stare narodne nošnje koje su poticale iz krajeva iz kojih su se doselili. U Pujića selu bilo je takvih nošnji za tri para muškaraca i žena.
Sveta nedelja je među Pujićima bio verski praznik i neradni dan. Oni su strogo poštivali četvrtu Božiju zapovest. U nedelju se ništa nije radilo fizički, sem što je živina i stoka hranjena i pojena. Pre podne je posvećivano liturgiji u crkvi. Posle nedeljne užine deca su išla na igru, devojke su puštale stoku na pašu, a muškarci su odlazili u „gostione“ (gostionice) gde su igrali buće, karte (briškule i trešeta) ili sijavice.
Subota naveče korišćena je za „sila“ (posela). Te večeri momci su odlazili u kuće devojaka koje su smatrane zrelim za udaju. Roditelji su bili dužni da odobre takve sedeljke, a devojke su obavezivane do kog vremena sedeljke da se završe. U zimskom vremenu „sililo“ se uz kamin u kužinama; momci su pri dolasku na silo donosili sa sobom drva za loženje. U letnjem vremenu sililo se vani u dvorištu na mesečini. U Pujića kuće dolazili su na silo momci iz Glavine, iz Bare, iz Nebriževca, a ponekad i iz daljih sela. Za vreme sila momci su se natpevali u gangi, igralo se prstena, šalilo se i zadirkivalo.
Pored praznika o kojima je prethodno bilo reči, u svakoj Pujića porodici slavljeni su: Duhovi, Velika Gospojina, Spasovdan, Bogojavljenje, Vavedenje, Blagovesti, Sveti Jovan, Sveti Nikola i još nekoliko praznika. Za te praznike obavezno se išlo u crkvu, a uoči praznika u kući su moljene posebne molitve.
Razvoj i vreme su činili svoje pa se i sadržaj svih ovih slavlja menjao. Mladi su priređivali omladinske sastanke sa muzikom i plesom. U toj aktivnosti među Pujićima bili su poznati Nikola, Stevo i Mijo. Radio, gramofon i televizija su potpuno privukli mlade pa im stari narodni običaji nisu bili više privlačni. U savremenim uslovima Pujići su se potpuno uklopili u savremene tokove - stare slave i praznovanja se sve više zaboravljaju.
Pored duhovno-religijskih običaja među Pujićima su živeli mnogi tradicionalni običaji koji su se vekovima prenosili sa kolena na koleno. Običaji su bili nepisane norme kojih su se porodice pridržavale u porodičnim odnosima, u zemljoradnji, ishrani, veselju, žalosti, međusobnom druženju, odevanju i drugim oblastima života.
Kad bi jedna Pujića porodica radila obimniji posao koji traži mnogo ruku, ostale Pujića porodice priskakale su u pomoć. To je bila solidarnost u praksi. Priskakanjem u pomoć komšiji i rođaku obezbeđivana je ista takva pomoć za sebe kad to zatreba.
Kad bi neko od Pujića gradio kuću, ostali su priskakali u pomoć pri kopanju temelja, vađenju kamena, prikupljanju materijala, argatovanju pri zidanju, stavljanju krova i sl. Tako je kuća je lakše građena. Onaj koji je gradio kuću bio je dužan da za sve učesnike pripremi pristojno jelo i piće. Velika je sramota bilo doneti kiselo vino onima koji pomažu - o takvom postupku dugo se pričalo.
U ratarskim poslovima kao što su: iznošenje stajskog đubriva na njive i vinograde, „sadnja“ duvana, „vezanje“ vinograda, žetva pšenice, sečenje kukuruza, vršidba, trganje i svuda tamo gde je trebalo mnogo ruku - sakupljala se moba i pomagala. U mobama su učestvovala i deca, naročito u trganju vinograda i komišanju kukuruza. Dosledno se vodilo računa ko sve i sa koliko ruku učestvuje u mobi, jer je to bio osnov za uzvraćanje pomoći. Ko nije učestvovao u zajedničkim poslovima nije mogao da računa na pomoć kad njemu zatreba. Mobe su obično završavale večerom i spontanim veseljem.
Običajem su bili utvrđeni rokovi kad treba sejati pšenicu, kukuruz, zelje i druge kulture. Obično su ti rokovi bili vezani za pojedine svece, mlad ili pun mesec. Ovi običaji su bili bazirani na dugogodišnjem iskustvu i njihovo poštivanje je bilo preduslov za uspeš rad domaćinstva. Tako je bio običaj da se prasad za tov nabave pre Božića, da pojedu „spirine“ (splačine) od Božićnih praznika, a da se tovljenik kolje početkom decembra.
U tim radnim običajima bilo je skoncentrisano iskustvo ranijih pokoljenja i ko se njih nije držao nije uspešno poslovao.
Porodični život bio je skoro u celini regulisan tradicionalnim običajima i religioznim moralnim normama. Roditelji su svakodnevnom praksom te običaje prenosili na mlade generacije.
Ishrana u porodici zasnivala se na tradicionalnim običajima. Hrana je konzumirana tri puta dnevno:
Ručak je bio izjutra između 7 i 8 časova,
Užina u podne između 12 i 13 časova,
Večera uveče između 19 i 20 časova.
Tog pravila domaćice su se morale strogo pridržavati, naročito ako je obrok spreman i za druge ljude (van domaćinstva).
Pura je bila redovna hrana za jutarnji ručak. Ona se jela začinjena, sa kiselim ili slatkim mlekom, ili sa „toćem“ (sosom) od „pomidora“ (paradajza) i džigerice. Priprema pure po tradicionalnom običaju trajala je skoro sat vremena. Brašno je sipano u vrelu vodu, zatim je na sredini masa probodena i u nju je bačena potrebna količina soli. Posle toga pura je trebala „istija“ (na laganoj vatri) da vri više od pola sata. Na kraju je masa mešana „mišaljkom“ (varjačom) i to mešanje je trajalo više od 15 minuta.
Zelje je spremano svaki dan za užinu. Zavisno od godišnjeg doba u zelje se stavljala grzdulja, rašćika, divlje zelje, perje mlade kapule, listovi blitve i spanaća i drugi zeleniš. Ako dani nisu bili posni, u zelju se kuvalo suvo meso, ovčetina ili govedina. Za posnih dana zelje je samo uljeno maslinovim uljem. Za radnike koji su radili zemljoradničke poslove, u zelju je morala biti obilatija porcija mesa. Radnici su teško prihvatali posao kod onih koji su davali slabiji ručak.
Pored zelja nedeljom i praznikom je spremana „manistra“ sa jagnjetinom ili junetinom. U stvari to je bila supa ili čorba od svežeg mesa u kojoj su kuvani makaroni. Pored manistre služen je pečen krompir pod sačem ili pire krompir. U svečanijim prilikama ručak je bio bogatiji. Često se pekla kokoška sa krompirom pod sačem ili se kuvala „lešo“ sa manistrom.
Pujići su redovno jeli ribu, rakove, divljač (zečeve, patke i guske). Niko od Pujića nije jeo žabe, puževe, vrane ili svrake.
Kruh se spremao i pekao u kući, na kominu, pod sačem. Kruh je pravljen od pšeničnog, kukuruzovog (kukuruzovnica) ili mešanog brašna. U pripremanju kruha korišćen je domaći kiseli kvasac. Kruh se nije smeo načeti vruć, uvek je morao biti položen tako da leži na donjoj kori. On je smatran svetinjom, telom Isusovim i ni jedna mrva nije smela da padne pa da se po njoj gazi. U stvari, kod Pujića nije bilo dovoljno pšenice za ishranu porodice, pa se zato kruh čuvao kao najveća svetinja.
Svaka Pujića kuća imala je svoju kravu i proizvodila je mleko. Domaćinstvo koje nije imalo kravu smatrano je krnjim. Mleko je proizvođeno na prvom mestu za potrebe porodice. Konzumirano je kao „varenika“ (ne prerađeno) za ručak ili večeru. Pored toga domaćice su kiselile mleko u stapu i pravile maslo, za dodatnu masnoću u ishrani.
U svakoj Pujića kući vino je redovno služeno uz užinu i večeru, a ako je ručak bio masniji onda i uz njega. Slabim domaćinom smatran je svako onaj koji nije imao svog vina do sredine leta. Za vreme letnjih vrućina vino se po pravilu „kvasilo“ (pretvaralo u sirće - kiselilo), pa ga je zbog toga trebalo na vreme potrošiti.
Svaka žena, naročito mlada, smatrana je slabom domaćicom ako se nije držala osnovnih običaja u ishrani.
Ženidba ili udaja momka ili devojke bio je radostan događaj za celo bratstvo. Uz ovaj događa išli su običaji prošnje, jagme, slanja opreme i svadbe.
U slučaju ženidbe momka, glava porodice (momkov otac), zajedno sa odabranom delegacijom, odlazio je u kuću izabrane devojke da je isprosi kod njenih roditelja. U prošnju je odlazilo 3 do 5 ljudi i od njihovog ugleda najčešće je zavisilo kakav će odgovor dati devojčini roditelji. Prosci su u prošnju odlazili obično uveče, jer su tada porodice bile u svojim kućama. Sa sobom su nosili „buraču“ vina i pušku „džeparicu“. Unapred su smišljali plan kako će nastupiti kod devojčinih roditelja. Vino je bilo namenjeno za zdravicu devojčinim roditeljima, a pucnjem iz puške trebalo je svima objaviti da je prošnja uspešno završena.
U razgovoru sa roditeljima devojke prosci su morali da budu mudri, duhoviti i oprezni. Osnovno je bilo da se dobije saglasnost o udaji i da se utvrde međusobne obaveze: oprema devojke, njen miraz, vreme svadbe i sastav svatova, trajanje jagme i druga pitanja. Roditelji devojke obično bi nastojali da prođu sa što manje obaveza, a momkovi prosci nastojali su da izvuku što više. Momak i devojka u tim razgovorima nisu učestvovali, njihova saglasnost se podrazumevala.
Tek kad je opaljena prva puška, znak da je prošnja uspešno završena, uključivala se devojčina rodbina i komšiluk.
Posle prošnje devojka se jagmila, tj. odlazila je u dogovoreno vreme u kuću svog budućeg muža. Za to vreme dolazilo je do obostranog upoznavanja, momkovi ukućani upoznavali su buduću snaju, a ona novu porodicu. Običaj jagme trajao je sve do završetka Drugog svetskog rata. Velikom sramotom smatrano je ako period jagme nije bio uspešan.
U slučajevima kad između porodica nije došlo do saglasnosti oko udaje i ženidbe, onda je momak, uz pomoć svojih kolega, organizovao otmicu devojke. Do toga je dolazilo samo u slučajevima „velike“ ljubavi između dvoje mladih.
Devojačka oprema slata je u kuću mladoženje posle uspešnog perioda jagme, a bar tri dana pre svadbe. Oprema se sastojala od dve skrinje, kreveta, ormara, posteljine, pokrivača i većeg broja zobnica i torbi. Oprema je prevožena na okićenim kolima od mladine kuće do mladoženje. Prevoženje je obavljano u poslepodnevnim časovima, uz pevanje i pucanje iz džeparica. Namerno je izazivana pažnja da svi vide šta mlada nosi. Bogatstvo i raznovrsnost opreme bila je stvar javnog prestiža za devojčine roditelje.
Svadba se sastojala iz više svadbenih običaja. Pozivanje i prikupljanje svatova trajalo je po mesec dana. Za to vreme u crkvi je sveštenik dao „navišćenje“ da se momak i devojka spremaju za venčanje i pozvao parohijane da, ako imaju nešto protiv toga, to na vreme izjave kod njega.
Sastav svatova utvrđivale su obe porodice. Unapred je utvrđivano koliko će ko svatova pozvati. Blagovremeno su određivani ljudi koji će među svatovima imati određene dužnosti. Tako su određivani: ćauš, stari svat, dever, deveruša, kumovi, nazdravičar, buklijaš, oružar i sl. Svaki od ovih ljudi imao je u svadbenoj koloni i ceremoniji tačno utvrđene dužnosti koje su obezbeđivale da svadbena kolona uspešno pređe predviđeni put.
Na dan svadbe svatovi su se okupljali u zakazano vreme kod kuće mladoženje i kod kuće mlade. Kod mladoženjine kuće svatovi bi se zagrejali za bučan put do mladine kuće - tu bi se mezilo i dobro popilo. Do mladine kuće svatovi su putovali konjima, kolima, autobusom, a kasnije luksuznim automobilima. Način prevoza uticao je na ceremoniju za vreme puta.
Pred mladinom kućom, okupljeni mladini svatovi očekivali su mladoženju sa njegovom pratnjom. Tu je, prema narodnim običajima, priređivana čitava scenska igra. To se ovako odigravalo kada se Ana Đurelina udavala za Iliju Prgomelju:
Kad su Ilijini svatovi stigli pred Đurelinu kuću, Đurela je istupio pred njih i pozdravio ih: „Pomozi Bog dobri ljudi, kuda ste pošli, da niste slučajno zalutali?“
Stari svat je odgovorio: „Bog ti pomogao domaćine! Nismo zalutali! Eto, mi nabavismo jednu ovčicu, ali nam neki dan nestade i sada je tražimo. Da nije slučajno zalutala u tvoje stado?“
Đurela, kao u čudu, odgovara: „Kakva ovčica pobogu brate, nismo mi ništa vidili. Brate dragi i prijatelju vi sigurno slabo čuvate svoje stado, ne hranite ga i ne pojite kako treba, zato vam biže!“
Stari svat je zatim kao uvređen što je rečeno da slabo poje i hrane stado dokazivao da im se ovca zaista zagubila. Đurela tada, kao da se prisetio, reče: „Jest, rekoše mi čobani da je neki dan dolutala jedna ovca. Nego reci ti meni da li bi je ti mogao pripoznati?“
„Kako ne bih mogao pobogu brate, sve svoje ovce dobro poznajem!“, izjavio je stari svat.
Đurela pozva jednog od svojih i reče mu: „Daj izvedu onu ovcu što neki dan doluta!“
Izvedoše zatim pred kuću Rušku Perotinu koja je već bila starija žena. Čim je stari svat zagleda povika: „Nemoj domaćine tako ti Boga, to nije naša ovca, naša ovca je dvizica, još se nije janjila!“
Zatim Đurela naredi da se izvede druga ovca. Izvedoše jednu devojčicu od 15 godina. Na to će stari svat: „Pobogu domaćine to je nedoraslo janje!“
Posle toga su izveli Anu koju stari svat odmah poznade. Posle toga je nastalo natezanje oko troškova koje je Đurela imao za ishranu ovce. Tu su se on i stari svat nadmudrivali, a ostali su to pratili sa smehom, dok se na kraju nisu pogodili.
Posle tog scenskog nadmudrivanja svatovi su ulazili u kuću domaćina na posluženje. Ponuda hrane bila je obilata: pršut, pečenje, sir, uštipci, crno i belo vino i sl. To posluženje je nazivano ručkom. Svatovi su obilato jeli i pili, jer je posle toga sledio odlazak u crkvu, a zatim put do mladoženjine kuće.
Do 1945. godine venčanje je obavljano u pravoslavnom hramu u Glavini, a od te godine, prema sporazumu mladoženje i mlade, venčanje je obavljano na dva mesta. Prvo, obavezno, kod matičara u opštini, a zatim prema slobodnoj volji u hramu u Glavini.
Venčanje u crkvi bilo je svečano, sa strogo utvrđenim ritualom i njemu je pored svatova prisustvovala rodbina i prijatelji mladoženje i mlade. To je bio javni čin pred očima svih parohijana. Na taj način mladi supružnici su uzimali odgovornost za uspeh braka pred javnošću svoje sredine .
Posle čina venčanja svatovska povorka kretala je mladoženjinoj kući. Svaka porodica je imala svoj put povratka kući i to se iz generacije u generaciju poštivalo. Usput su svatovi zastajkivali, jer su komšije, rodbina i prijatelji iznosili „bukliju“ (vino i drugo piće) i tu se nazdravljalo za sreću novih supružnika. Stari svat je zahvaljivao na zdravici i iznetoj bukliji.
Pred kućom mladoženje odigravao se ritual uvođenja mlade u novu porodicu i kuću. Tu je mlada posipana žitom, unošena preko praga i sl. Posle toga u kući mladoženje priređivana je prava gozba sa kompletnim jelom: juhom, pečenjem, sarmom, krompirom, raznim salatama, kolačima i raznim pićem. Tu se dugo sedelo, razgovaralo, pilo, pevalo i šalilo. Dever je za sve to vreme morao dobro da čuva mladu da je ko ne ukrade.
Sahrana umrlog bila je briga celog bratstva. U danima kad se približavala smrt, samrtnika nisu ni časak ostavljali samog. Uvek je neko bio uz njega. Običaj je bio da čovek ne sme da umre sam. Čim bi nastupila smrt, odmah je paljena sveća, a pokojnik je kupan i presvlačen u čisto rublje i odeću koja je već ranije pripremljena za sahranu. U selu se tačno znalo ko se oko toga angažuje ako je u pitanju žena, a ko ako je umrli muškarac.
Odar za pokojnika pravljen je u najprostranijem odeljenju kuće. Čim bi zvono na crkvi objavilo smrt, odmah se prikupljala rodbina i prijatelji i svako se stavljao na raspolaganje oko predstojećih poslova. Pokojnik je ležao u kući najmanje 24 sata. Za to vreme ljudi su dolazili da odaju počast pokojniku, a u toku noći stalno se sedilo pored njega. Grupe su se smenjivale u određeno vreme. Kuća je nekoliko puta kađena tamjanom, a stariji ljudi su u određeno vreme pristupali odru i molili Očenaš.
Brigu oko hrane tih dana preuzimala je najbliža rodbina i porodice sa kojima je pokojnik bio u zajmu. Za ljude pristigle iz daleka, komšiluk je po potrebi obezbeđivao prenoćište i hranu.
Sahrana je obavljana sutradan posle smrti. Čin sahrane obavljan je po pravoslavnim običajima, uz učešće sveštenika, rodbine, prijatelja i poznanika. Na sahranama pojedinih Pujića okupljalo se po nekoliko stotina ljudi. Sveštenik je prvo u kući održao molestvenije, a zatim se formirala posmrtna povorka - sprovod. Na čelu sprovoda nošen je krst, iza krsta išla su deca, iza njih krune i drugo cveće, zatim sanduk sa telom pokojnika i pop sa onim koji su ga pratili, najbliža porodica išla je za njim, a na kraju se svrstavao u povorku sav ostali svet. U toku kretanja sprovoda prema groblju i crkvi pravljena su tri kraća zastanka na kojima je sveštenik govorio kraće molitve. Na domak crkve počelo bi da zvoni zvono i to jecajima. Posmrtne ostatke pokojnika obavezno su unosili u crkvu i tu bi sveštenik održao opelo.
Posle toga sanduk je donošen do groba, kojeg je sveštenik okadio i zatim očitao molitvu. Na kraju, sanduk sa telom pokojnika spuštan je u grob. Pujići su u poslednjih 50 godina napravili grobnice i nema više zatrpavanja zemljom. Za sve vreme sprovoda, ženska čeljad su „nabrajala“, žaleći za umrlim i hvaleći njegove dobre osobine. U novije vreme toga je sve manje.
Po završenoj sahrani, na izlazu iz groblja, služena je rakija. Svakom učesniku u sprovodu nuđena je čašica pića za pokoj duše umrlog. Rodbina i prijatelji sa groblja su išli kući umrlog i tu su rodbina i komšije, sa kojima je pokojnik bio u zajmu, spremili večeru. Na večeri je učestvovalo preko pedeset osoba. Služena je juha, meso lešo i pečeno, krompir, salata i razno piće. Tu su ljudi dugo sedeli i razgovarali o pokojniku i drugim stvarima. Bilo je slučajeva, naročito posle sahrane starijih ljudi, da se i zapevalo.
U vreme smrti i sahrane pokojnika zaboravljale su se sve moguće svađe i zađevice kojih je u životu sa pokojnikom bilo. Dosledno se poštivao običaj „O pokojniku sve najlepše.“
Običajima su bila regulisana i druga pitanja u okviru bratstva i porodice. Svemu se znao red: pri krštenju dece, za odlazak mladića u vojsku, odnos dece prema roditeljima, podelu imanja među braćom i sestrama i sl. Razumljivo da je uvek bilo pojedinaca koji su običaje kršili, ali su zato nailazili na osudu u okviru bratstva.
Pujići su u protekla tri veka živeli u većem broju različitih država. Do 1717. godine bili su „raja“ u sastavu prostranog Turskog carstva. Posle napuštanja Stare Hercegovine i preseljenja u Imotsku Krajinu, Pujići žive u istorijskim i vojno-političkim uslovima koji dovode do čestog menjanja država-vladara. Tako su oni živeli u sastavu: Mletačke republike, Austrijskog carstva, Napoleonove Ilirije, Austro-ugarske monarhije, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Kraljevine Jugoslavije, Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije i, u najnovije vreme, Republike Hrvatske.
Njihova društveno-politička opredeljenja u tim veoma različitim državama zavisila su od više činilaca. Najpresudniji su bili: odnos dotične države prema Pujićima, kao i prema njihovoj veri i nacionalnom opredeljenju. Prema kazivanjima starijih generacija, koja su se prenosila sa kolena na koleno, kod Pujića je bila duboko ukorenjena emocionalna i racionalna vezanost za pravoslavlje i srpstvo. Odanost istorijskim korenima temeljena je na: kosovskom mitu, likovima Cara Lazara, Carice Milice, Miloša Obilića, Marka Kraljevića, Kosovke devojke, Svetog Save, Vasilija Ostroškog, kao i na likovima istaknutih hajduka i uskoka koji su se hrabro borili „za krst časni i slobodu zlatnu“. Takva pro-slovenska, pro-srpska i pravoslavna opredelenja dovodila su Pujiće, kao i ostale njihove sunarodnike, do čestih prikrivenih i otvorenih konfrontacija sa vlastima datih država.
U Turskom carstvu, u Staroj Hercegovini, oni su bili u položaju „sirotinje raje“ koja je živela pod teški zulumom i u potpunoj obespravljenosti. Razumljivo da su oni, u takvim uslovima, listom bili protiv Turaka i uopšte islama. Njihova čežnja bila je sloboda i pravoslavlje.
Mletačka republika, u to vreme sused Turske, nastojala je da proširi svoju teritoriju na područja koja je držala Turska. Da bi u tome uspela ona je podsticala nezadovoljne hrišćane da se suprotstavljaju Turskoj i pri tome je obećavala da će im ona, kad dođu u njen sastav, dati i slobodu i nesmetano delovanje pravoslavlja. Pod uticajem svojih anti-turskih raspoloženja i mletačkih obećanja, Pujići su se, zajedno sa ostalim Srbima pravoslavcima, u Mletačko-turskom ratu, koji je vođen od 1714. do 1717. godine, otvoreno stavili na stranu Mlečana i otvoreno ratovali zajedno sa njima protiv Turaka. Mletačka republika uspela je u tom ratu da nadvlada Tursku, međutim, ondašnje evropske velike sile nisu dozvolile da se Stara Hercegovina pripoji Mletačkoj republici. Odlučeno je da se ta teritorija ponovo preda Turskoj. Pujići su, u strahu od turske odmazde, morali da napuste svoja ognjišta i da prihvate mletački predlog da se nasele u Imotskoj Krajini koja je pripala Mlečanima.
Skoro dva veka Imotskom Krajinom vladale su strane sile: Mletačka republika, Austrijska carevina, Francuska i Austro-ugarska monarhija. Sve ove tuđinske države, sem francuske, nastojale su prikriveno ili otvoreno da doseljeni srpsko-pravoslavni živalj prekrste i da mu izbrišu sećanja na srpsko narodno opredeljenje. Takvoj politici Pujići su, zajedno sa ostalim sunarodnicima, davali dugotrajan uporan otpor.
Mletačka republika dala je doseljenim pravoslavcima zemljišne posede u najpogodnijim delovima Krajine, ispunila je obećanje i u pogledu religije, dozvolila je osnivanje parohije i podizanje hrama u jednom od najlepših predela Krajine. Međutim, mletačke vlasti su, pod pritiskom rimske kurije, prikriveno činile sve da pravoslavce podvedu pod rimsku jurisdikciju i da im izbrišu sećanja na pripadnost srpstvu. Pravoslavci su poštivali mletačku državu, ali su se tvrdokorno odupirali njenim namerama da ih pounijati. U tom otporu Pujići su učestvovali sa ostalim pripadnicima krajinske parohije. Oni su u ustinu prihvatali mletačku vlast, ali su nastojali da u njoj žive kao pravoslavci i Srbi.
Početkom XIX veka među Srbe-pravoslavce u Krajini počinje da prodire ideja o stvaranju zajedničke države svih Južnih Slovena. Tom prodoru posebno je doprineo Prvi srpski ustanak protiv Turaka i uspešne borbe Crnogoraca za svoju slobodu i državu. Ove ideje su promenile opredeljenja i kod Pujića. Zahtev da živimo u datoj državi bolje, zamenjen je zahtevom da živimo u sopstvenoj, južnoslovenskoj državi zajedno sa svom našom braćom. Takvo opredeljenje dovelo je do čestih prikrivenih i otvorenih sukoba, naročito sa Austro-ugarskom monarhijom i njenim privrženicima.
Pujići su sa svojim komšijama Hrvatima i katolicima (Mršićima, Vujčićima, Kojundžićima, Grančićima, Vejićima, Mendešima, Lavrićima, Katanušićima, Vrčićima i drugim) živeli miroljubivo i tolerantno. Ne pamti se neki oštriji sukob sa njima. Međutim, austrijska vlast i razni nacionalistički elementi nastojali su da te odnose poremete i da dovedu do sukoba. Posebni podstrekači sukoba bili su prvo frankovci, a zatim ustaše. Oni su u Krajini inicirali antisrpske akcije pod parolom: „Hajte psine preko Drine!“, „Rišćani repati sutra ćete krepati!“ i sličnim.
Austro-ugarske vlasti stalno su sumnjičile Srbe za „velikosrpstvo“ i „unitarističko jugoslovenstvo“. Na udaru su bili viđeniji ljudi koji su u narodu imali uticaja. U skladu sa tim u Imotskom su 1914. godine organizovani „veleizdajnički“ procesi na kojima je osuđeno nekoliko najviđenijih Srba. Među osuđenima je bila i jedna Pujićka, žena Đurelina. Optužena je da se radovala ubistvu princa Ferdinanda. Ovakva politika i konkretne akcije austrijskih vlasti i nacionalističkih elemenata dovodili su među Pujićima do reakcije - Pujići su postajali još ogorčeniji protivnici takve vlasti i njenih sledbenika.
Nažalost anti-srpsku politiku austrijske vlasti prihvatali su pojedinci i grupe naših komšija. Te grupe i pojedinci bili su frankovci, ustaše i drugi destruktivni elementi. Razumljivo, to je među Pujićima rađalo strah za goli opstanak. Pujići su se u tim okolnostima ponašali skladno sa opredeljenjima koja su bila usvojena u parohiji i koje su zastupali viđeniji ljudi. Ti viđeniji ljudi bili su po pravilu kršteni ili venčani kumovi Pujića. Zbog toga je i njihov uticaj bio veliki.
U Prvom svetskom ratu Pujići su bili na strani Srbije i saveznika. Svi su žarko želeli da Austrija i njeni privrženici izgube rat. Svoja opredeljenja Pujići su praktično potvrđivali. Nekoliko vojnih obveznika nije se odazvalo pozivu, već se odmetnulo u „zeleni kadar“; oni koji su se našli u austrijskoj vojsci dezertirali su ili su se samoranjavali. Pujići su na svakom koraku ispoljavali anti-austrijsko raspoloženje i podržavali borbu saveznika i Srba. Zbog toga su bili od strane vlasti diskriminisani, nisu uredno snabdevani, otpuštani su iz službe i sl.
Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevine Jugoslavije, Pujići su dočekali sa oduševljenjem. To je za njih bilo ostvarenje vekovnog sna. Svi su redom bili pristalice dinastije Karađorđevića i podržavali su one političke stranke koje su bile za zajedničku državu. Na taj način oni su došli u konfrontaciju sa protivnicima zajedničke države, a takvih nije bilo malo ni u samom Pujića komšiluku.
Takva politička klima dovodila je Srbe Krajine, a time i Pujiće, do oštrih sukoba sa protivnicima njihovih opredeljenja. Do oštrijih sukoba je dolazilo za vreme svih parlamentarnih izbora, kao i povodom značajnijih političkih događaja: ubistva braće Radić, pogibije Kralja Aleksandra u Marseju, uvođenja Banovine Hrvatske. Svi ovi sukobi pokazivali su dubinu mržnje protiv Srba pravoslavaca. To je kod njih rađalo strah za goli život, za opstanak u biološkom i ekonomskom smislu. Pujićima je iz svih ovih događaja postajalo jasno da im je sudbina potpuno neizvesna i da ih dobar deo njihovih komšija duboku mrzi, bez ikakvog stvarnog razloga.
Posle sloma Kraljevine Jugoslavije, aprila 1941. godine, za Pujiće su došla teška vremena. Na vlast u Imotskom došli su oni koji su godinama otvoreno pokazivali da ih mrze. Odmah po uspostavljanju ustaške Nezavisne države Hrvatske, pravoslavcima je stavljeno na znanje da su stanovnici koje zakon ne štiti. Otvoreno su istaknute parole: „Hajte psine preko Drine!“, „Srbe o vrbe!“ i sl. Pujići su u to vreme živeli u velikom strahu. Krili su se po ogradama i razmišljali kako da sačuvaju glavu. Viđeniji ljudi obraćali su se u to vreme za zaštitu italijanskoj okupacionoj jedinici koja je zaposela Imotski. Bilo je obećanja, ali ona se nisu ostvarivala. U strahu da ne budu pobijeni, nekoliko Pujića je pobeglo u Srbiju da tu potraže sigurnost, ali većina je ostala kod kuće prepuštajući se sudbini.
Na Petrovdan, jula 1941. godine, ustaše su pristupile ostvarenju onoga što su dugo najavljivali. Svi muškarci od 18 do 65 godina su zatvoreni u ustaški zatvor u Imotskom; a sve žene, deca i starci su strpani u improvizovani sabirni logor u kućama Vukadinovića. Njihova pokretna i nepokretna imovina predata je komšijama Hrvatima. Otvoreno je najavljivano da im predstoji „put“ na dno Crvenog jezera. Međutim, među Hrvatima se našlo razboritih ljudi koji su to sprečili. Konačan spas došao je u vidu intervencije Italijana i vesti da se prema Imotskom kreću kolone četnika i partizana iz Crne Gore i istočne Hercegovine.
Po izlasku iz zatvora i logora, Pujići su se listom okrenuli Narodno-oslobodilačkom pokretu. Među Pujićima nije bilo slučaja da se neko pridružio ustašama ili četnicima. Način učešća u NOP bio je različit. Svi su materijalno pomagali partizane u Biokovi, deo je učestvovao u obaveštajnom i propagandnom radu, žene su plele „bičve“ (čarape) za borce, devojke su nosile žito u „mlinicu“ da se samelje i otpremi među borce. Pujići koji su se za vreme rata našli na strani, takođe su svi bili uz NOP. U oružanoj borbi u jedinicama Narodno-oslobodilačke vojske učestvovali su: Petar Glavarićev, Jovica Milanov, Petar Milanov, Luka Ilin i Dušan Đurelin. Za vojsku nedorasli dečaci i devojčice postali su članovi Anti-fašističke omladine. Tu su se posebno isticali Nikola i Anđa Glavarićevi, Stevo, Micuka i Draga Perotini, Mijo i Draga Simotini, Petrica Đurelina i drugi. Može se reći da su Pujići u tom ratu bili na strani slobode, pravde i čovečnosti. Mladi su u svom zanosu čvrsto verovali da je zaista došlo vreme „bratstva i jedinstva“ i da se neće nikada ponoviti zlo kakvo ih je snašlo od 1941 do 1945. godine. Starije generacije su ostale i dalje sumnjičave, vrtele su glavom i u poverenju govorili: „Vuk dlaku menja, ali ne menja ćud!“ Mlađi to nisu prihvatali, verovali su da svi podjednako žele slobodnu i zajedničku državu ravnopravnih naroda.
Po završetku rata i uspostavljanju nove države, Pujići su se prihvatili izgradnje novog, boljeg života. Narodnu vlast prihvatili su kao svoju, radili su kod kuće, a išli su i na radne akcije. Može se reći da je mlada generacija Pujića bila prisutna u svim sferama društvenog života u svom selu, kao i šire u opštini Imotski. Mnogi su postali članovi Komunističke partije Jugoslavije.
Međutim, interesantno je da je većina Pujića brzo uvidela razliku između reči i dela. Ljudi su često jedno pričali a drugo radili. To se dešavalo i u samoj Partiji. Izgrađeniji Pujići pokušavali su da takve pojave kritikuju i odstrane iz društvene prakse, ali ubrzo su se uverili da to ne ide. Kad su negativne i nacionalističke pojave uzele velikog maha, Pujići su se povukli iz redova Partije, ali time nisu digli ruke od borbe za bolji život svojih porodica i svog sela.
Raspad SFRJ je Pujiće šokirao. Shvatili su da su stari bili u pravu kad su govorili da „Vuk menja dlaku, ali ne menja ćud!“ Međutim, Pujići su takođe shvatili da se „glavom kroz zid ne može“. Većina njih ostala je u svom selu u nadi da će razum kad tad pobediti. Pujići koji su se našli u rasejanju nisu učinili ni jedan postupak zbog kojeg bi se pred svojim precima stideli.