Sadržaj
Napisao Dušan Đurele Pujić u leto 1998. godine.
Osnivač ove porodične grane je ĐURO PUJIĆ. On je Đureli bio deda. Đuro je živeo u prvoj polovini XIX veka. On je imao dva sina PETRA i STEVANA. Za vreme Đurinog života svi su živeli u zajedničkom domaćinstvu. Posle Đurine smrti sinovi su se podelili u dve porodice i time ustanovili dve porodične grane.
Stevan Pujić, sin Đurin, živeo je u drugoj polovini XIX veka. Životni vek mu je bio kratak, živeo je oko pedeset godina. Bio je oženjen Jovanom - „Jokom“ Tadić, ćerkom Nikole Tadića iz Glavine, zaselak Ledine. U braku je imao dvoje dece, sina Đuru i ćerku Anđu.
Podelom sa bratom Petrom napustio je porodični dom i za sebe sagradio novu kuću istočno od starih kuća u reonu zvanom „Dublje“. Kuća se nalazila oko 300 metara od starih kuća, bliže putu Imotski-Split. Tako je on među prvima napustio šumom zaklonjeno staro stanište i primakao se javnom putu. Prenosi se priča da je to uradio zbog brata Petra, koji je, kao stariji i posle deobe, hteo da gospodari.
Novosagrađena kuća bila je tradicionalne gradnje. Zidana je suvozidinom, čiji su zidovi bili debeli oko jednog metra, krov je bio slamni, plafon od pletera a sva drvenarija od tesane građe. Pored ulaznih vrata na kući je bio samo jedan otvor, takozvana „bunja“. Sa spoljne strane dimenzije kuće bile su 8x5 metara. Unutrašnji koristan prostor iznosio je oko 18 metara kvadratnih. Polovina prostora korišćena je za „kužinu“, a druga polovina za spavanje. Moglo bi se reći da je ovakva kuća imala sve karakteristike „morlačke“ kuće.
Veličina obradivih površina dobijenih deobom, kao i sama kuća kazuju da je novo stvorena porodica Stevana Pujića spadala u red siromašnih i da su joj ekonomski i higijenski uslovi za život bili više nego slabi.
Posle Stevanove smrti Joka je ostala sa dvoje nejake dece, sinom Đurom i ćerkom Anđom. Prema austrijskim pravnim normama tog vremena njoj je kao udovici sa nejakom decom određen „tutor“. On je navodno trebalo da se brine o podizanju i vaspitanju nejači. Međutim, Joka je zajedno sa decom kod tutora morala da služi bez ikakve koristi za svoju porodicu.
Zbog slabih uslova života ćerka Anđa se razbolela i u 18. godini je umrla. Nekoliko godina iza toga razbolela se i Joka, pa je posle dužeg bolovanja umrla sa samo 54 godine. Tako je sin Đuro ostao siroče. O njemu je brigu preuzeo Jokin brat, tj. Đurin ujak („tetak“) Jovo - „Jovara“ Tadić.
Đuro, sin Stevanov, rođen je 1883. godine. Kao siroče je već u detinjstvu naučio mukotrpno da radi i sam da se izdržava. Međutim, prema ondašnjim austro-ugarskim propisima momci bez porodice morali su da služe pun vojni rok i njega „je uzelo“ na 36 meseci. Pri odlasku u vojsku Đuro je zatvorio svoju kuću i zamolio rođake da mu je do njegovog povratka pričuvaju.
Vojsku je služio u Klagenfurtu i Beču, a jedno vreme bio je sa jedinicom i u Budimpešti. Imao je sreću da su ga rasporedili kao ordonansa kod jednog geodetskog lajtnanta, koji je po njegovom pričanju bio veoma dobar čovek. Taj oficir ga je naučio mnogim poslovima koji su mu kasnije u životu dobro došli.
Po povratku iz vojske Đuro je našao kuću i imanje potpuno zapuštene. On je kazivao da mu je na kućnim vratima, u njegovom odsustvu, nikla kupina i u kuću se nije moglo ući. Sve to ga nije slomilo, već naprotiv to ga je podstaklo da prione na posao i obnovi kuću i postepeno kultiviše obradive površine.
Pošto je obnovio kuću i oživeo obradive površine, 1906. godine odlučuje da se oženi. Zaprosio je Anđu Kadijević - „Olezovu“. Pošto je uživao ugled vrednog i pametnog momka, Jovo Kadijević - „Olez“ dao mu je ćerku Anđu za ženu. Anđina porodica bila je mnogoljudna, Jova je imao dva sina, Stevana i Đorđa i četiri ćerke: Mandu - udatu za Marka Đurmeza, Maru - udatu za Gligu Kadijevića, Anicu - udatu za Petra Kuzmana i Anđu - udatu za Đuru Pujića.
Po ženidbi Đuro i Anđa živeli su u staroj kući koju je on nasledio od oca Stevana. Tada je selo Đuri dalo nadimak „Đurela“ koji ga je pratio celog života. U staroj kući Đuri i Anđi rodilo se četvoro dece: ćerke Marija, Kosara i Ana i sin Stevan.
Odmah po ženidbi Đura je počeo da razmišlja o izgradnji nove kuće. Na to ga je teralo iskustvo iz sveta, a na to ga je podsticao i kum Lazar Vukadinović. Mesto za gradnju kuće izabrao je odmah uz sam put Imotski-Split, hteo je da se potpuno otvori prema svetu. Kuću je gradio četiri godine, od 1908. do 1912. godine. Veličina kuće bila je 8x6 metara, imala je prizemlje i visoko potkrovlje. U prizemlju je bio prostor za spavanje i konoba, a u potkrovlju kužina. Kuća je bila pokrivena crvenim crepom i to je bila među Pujićima prva kuća crepom pokrivena. U isto vreme u neposrednoj blizini podigli su kuću braća Toma i Đuro Pujić. Time se Pujića selo podelilo na dva dela. na Gornje (stari deo) i Donje (novoizgrađeni deo).
Normalan porodični život Đure Pujića prekinuo je početak Prvog svetskog rata 1914. godine. Kao državljanin Austro-ugarske monarhije Đuro je mobilisan u austrijsku vojsku. Početkom rata Pujiće je pogodilo i političko proganjanje od strane austrijske vlasti i frankovačkih elemenata. Razlog za to bio je u tome što su Pujići bili pristalice ideje o stvaranju zajedničke jugoslovenske države.
Po Đurinoj mobilizaciji u kući je ostala Anđa sa nejakom decom: Marijom (7 godina), Kosarom (6 godina), Anom (4 godine), Stevom (3 godine) i Milicom (7 meseci). Austrijska vlast u Imotskom, pod uplivom domaćih frankovački raspoloženih komšija optužila je Anđu da se veselila povodom ubistva princa Ferdinanda u Sarajevu. Na osnovu takve optužbe Anđa je osuđena na dva meseca zatvora, koga je morala izdržati i pored tolike nejači u kući. Za to vreme sa decom u kući ostala je ćerka njene sestre Mande Đurmez koja je imala samo 15 godina. U toku rata od 1914. do 1918. godine Anđi su austrijske vlasti stalno zakidale na garantovanom sledovanju (dekima). Zbog toga je porodica živela veoma teško, u oskudici svega. U takvim uslovima ćerke Marija i Kosara su se u jednoj epidemiji razbolele i obadve umrle.
Austrijske vojna jedinica u koju je bio raspoređen Đuro upućena je na front protiv Srbije na pravcu Bajina Bašta. Odmah po prodoru u Srbiju pripadnici te jedinice ispoljavali su prema srpskom narodu krajnju bezobzirnost i brutalnost. To je Đuru bolelo, jer se on smatrao pripadnikom srpskog naroda. Pored toga znao je šta mu se dešava sa porodicom kod kuće. Na osnovu svega toga video je da u tom ratu nema šta da traži. To ga je navelo na pomisao da dezertira. Pošto to nije mogao da ostvari on dođe na ideju samoranjavanja i time onesposobljavanja za učešće u ratu. U jednoj borbi, iz svoje puške, prostrelio je dlan desne ruke u nameri da raznese kažiprst i da se time onesposobi za dalje učešće u ratu koji nije bio njegov. Po samoranjavanju odmah se prijavio na četno previjalište, objasnivši da je u toku noćne akcije ranjen u desnu ruku. Odmah su ga uputili u vojnu bolnicu gde mu je vešt hirurg „zakrpio“ ruku i time spasio i kažiprst. Time je njegova namera da se oslobodi vojske propala.
Pošto Đurino samoranjavanje nije bio usamljen slučaj, austrijske vojne vlasti su iz toga izvukle zaključak da im vojnici Srbi nisu od velike koristi na frontu protiv Srbije pa su ih sa tog fronta prebacili na front protiv Italije na rijeci Pijavi (Soči).
Na italijanskom frontu Đura je proveo oko godinu i po (od polovine 1915. do pred kraj 1916. godine). I na tom frontu među ljudima južnoslovenskog porekla nije bilo volje za ratovanje u interesu Austrije, masovno su želeli da prebegnu na stranu Italijana. U zimu 1916. godine Đuro je, sa nekoliko drugova iz svog voda, za vreme jedne noćne akcije, prešao na stranu Italijana i predao se njihovoj jedinici.
Italijani nisu pristajali da takve pripadnike slovenskih naroda rasporede u svoje jedinice već su ih odmah deportovali u zarobljeničke logore. Italijani, isto tako, nisu dozvoljavali Srbima da se uključe u srpske jedinice kod Soluna. Tako je Đuro ostao skoro tri godine u italijanskom zarobljeništvu. Zarobljeničke dane je proveo na ostrvu Sardiniji, gradeći od kamenja brane od talasa da ne uništavaju maslinjake. Đuro je i u zarobljeništvu sticao praktična znanja, naučio je da se sporazumeva na italijanskom jeziku, usavršio je zidanje kamenom, upoznao je gajenje vinograda i sl.
Iz zarobljeništva u selo Glavinu Đuro se vratio tek početkom 1920. godine. U kući je zatekao Anđu sa troje dece: Anom, Stevom i Milicom. Živeli su u krajnjoj bedi, a imanje je bilo zapušteno. Anđa je radila onoliko koliko je mogla. Đuro se odmah prihvatio posla na obnovi imanja. Njegovi vršnjaci su u to vreme krenuli po svetu da nađu neki posao, ali Đuri je sveta bilo dosta i on se čvrsto odlučio da ostane kod kuće i da tu traži izlaz za svoju porodicu. Okrenuo se sađenju vinograda, gajenju duvana, kultivisanju vrtlova, nabavci krave da bi deca imala mleka, gajenju kokošaka i gudina itd. Sve je radio sam, svojom snagom i rukama. Preziđivao je zidove, uklanjao gomile, krčio svaki deo koji je bio pogodan za poljoprivredu. Anđa je za to vreme stupila na sezonski rad u „Doganu“ (duvansku stanicu) gde je zarađivala po nekoliko stotina dinara godišnje. Đura je bio vešt u preradi mesa za zimske uslove, pripremanju svih vrsta hrane, izradi korpi od rakite, održavanju sudova za vino, održavanju alata koji se koristio u zemljoradnji i sl. Bio je vešt i u sakupljanju onoga što daje priroda za ishranu: rakova („raka“) i ribe u Vrljici, sparoga, kuka i speckova po šumi, raznih vrsta zelja po pašnjacima i oranicama itd.
Međutim, i pored sve vrednoće nije mu polazilo za rukom da uveća svoju imovinu i da nešto udobnije živi. Zbog toga je svog starijeg sina Stevu od najranije mladosti savetovao da ide u svet i da nešto uči. Tome se pridružio i pravoslavni sveštenik Milan Trisić koji je svojim vezama decu pravoslavaca upućivao organizaciji „Privrednik“ u Beogradu kako bi izučili neki zanat.
Đura je bio nepismen, ali je posedovao mnoga praktična znanja i veštine. Nije verovao u praznoverje, veštice, vukodlake i druge maštarije. Ničega se nije bojao. On je često ponavljao „zlo dolazi samo od zlih ljudi, njih se treba bojati i čuvati!“ Religijski, pripadao je srpskom pravoslavlju. Verovao je u Boga kao tvorca svega postojećeg, slavio je i poštivao Isusa Hrista kao najvećeg mučenika, uvažavao je Svetu Bogorodicu. Posebno poštovanje odavao je Svetom velikomučeniku Georgiju, svojoj krsnoj slavi Đurđevdanu i Svetom Savi, svetitelju svih Srba. Znao je liturgiju i sve molitve naizust. Molio je tri puta u toku dana: izjutra - po ustajanju i umivanju, u podne - pre ručka i uveče. Smatrao je da svaki čovek ima pravo da se obraća Bogu na svakom mestu i u svako vreme. On nije bio zadrti „crkvenjak“ koji se klanja pred oltarom da ga svet vidi, on je molio za svoju dušu i za to nije tražio svedoka. Znao je prigodne molitve: za pojedine svetkovine, u slučaju smrti, za slavu, venčanje i slične prilike. Svoju decu je naučio: Očenaš, Bogorodice djevo, Verovanje i Deset zapovesti božijih. Posebno je nastojao da deca odaju poštu preminulim precima.
Anđa je bila srpsko-pravoslavne vere, ali je retko molila i retko je išla u crkvu. Smatrala je da ona nije ništa zgrešila i da zbog toga i ne treba moliti za oprost grehova. Kad bi Đuro pre ručka dugo molio ona ga je upozoravala „Đuro, ručak će se ohladiti!“
Za vreme Drugog svetskog rata od 1939. do 1945. godine Đuro je bio na antifašističkoj strani. On je na Petrovdan 1941. godine oteran u ustaški zatvor, a Anđa i ćerka mu Petrica u sabirni logor u Vukadinovića kući. Ustaše su to uradile samo zato što su oni bili Srbi pravoslavci i kao takvi bili nepodobni za „Nezavisnu državu Hrvatsku“ i njenog poglavnika Antu Pavelića. Njegova nepokretna i pokretna imovina bila je data na korišćenje komšiji Hrvatu Kojundžiću. Iz logora i zatvora su pušteni početkom 1942. godine, tj u vreme kad su se sa istoka Imotskom približavale četničke i partizanske jedinice iz Hercegovine i Crne Gore. Srbi su, a među njima i Đurela, posredovali i kod četnika i kod partizana da ne vrše odmazdu nad ustašama za zlodela koja su oni činili njima. Za vreme rata, u zimu 1943. godine, zemljotres je delimično srušio Đurelinu kuću, tako je on bio prisiljen da ponovo gradi krov za svoju porodicu.
Đurelina porodica bila je sve vreme rata pod prismotrom ustaške vlasti. Pošto je po malo znao italijanski i nemački jezik on se sa vojnicima sporazumevao i tako stvarao prihvatljive uslove za život. S druge strane aktivno je pripadao narodnooslobodilačkom pokretu. Po završetku rata nuđena mu je kolonizacija u Vojvodini, ali on to nije prihvatio. Anđa je otišla da vidi kako se u Bačkoj, u Srpskom Miletiću, živi i kad je videla na jednoj sahrani kako u posmrtnu raku punu vode spuštaju umrlog odmah se vratila kući sa uverenjem da je u Glavini najlepše.
Pošto je Đurela svoje zrele godine i duboku starost proveo u Pujića selu oko njega su se okupljali dečaci i mladići kako bi naučili neke veštine i stekli određena znanja koja je on posedovao. Ovom je pogodovalo i to što su drugi Pujići išli na rad po svetu. Mlade je Đurela učio uzgoju vinograda, preradi grožđa u vino i rakiju, preradi svinja u suhomesnate proizvode, održavanju ratarskih alata i pribora, lovu na rakove i drugim veštinama. Jasno i ubedljivo je pripovedao o prošlosti Pujića, o narodnim i pravoslavnim običajima. Zbog toga su ga mlađi cenili kao svog strica, dedu i dobrog čoveka. Rado su ga pozivali na prošenje devojke, organizovanje svadbe, krštenja i sahrane. Pri kraju života Đuro je ostao sam i ti mladići, posebno Stevo i Nikola, bili su mu veliki oslonac. Do kraja života Đurela je ostao predan radu, dva meseca pred smrt podsađivao je u vinogradu nove loze i planirao navrtanje mladih trešanja.
Đuro Stevana Pujića - „Đurela“ živeo je 86 godina. Umro je 4. aprila 1969. godine. Uz njega su bile kćeri Ana, Milica i Petrica. Dva dana pred smrt tražio je od Steve i Nikole da mu pozovu sina Dušana, jer je njemu došao kraj. Autobus iz Splita, kojim je po njegovom proračunu trebalo da stigne Dušan, prošao je pored kuće i nije stao. To je za njega bio znak da Dušan nije došao. Posle toga zamolio je prisutne kćeri i komšije da ga ostave nasamo malo vremena da se odmori. U tom počivanju, oko tri sata, on je izdahnuo. Dušan je stigao u 4 sata autobusom preko Čapljine i na svu svoju žalost nije zatekao oca živog.
Đurin život gasio se postepeno kao sveća. Do poslednjih dana bio je mentalno zdrav, služio ga je sluh i vid. Na nekoliko meseci pred smrt polako je gubio apetit za jelo, živeo je od litre vina na dan, komadića kruha i nekoliko mrvica sira. Bio je svestan da se primakao kraj života. U poslednjem susretu sa sinom Dušanom rekao je: „gotovo je sa mnom, čim mi je vino gorko tu nema više života!“. Za njega su kruh i vino bile najveće svetinje.
Sahranjen je uz prisustvo svih Pujića, velikog broja rodbine i mnogobrojnih komšija i poznanika, Srba i Hrvata iz Glavine. Opelo mu je održao prota Nikola Dragićević, govorio je veliku liturgiju, kao zaslužnom pripadniku svoje parohije. Na sahrani ljudi su govorli: „Umro je dobar čovek!“, „Neka mu je večna slava i pokoj!“, „Laka mu crna zemlja!“ Sahranjen je u grobnici koju je još za života sagradio zajedno sa rođakom Špirićem. U tu zajedničku grobnicu po njihovim željama sahranjeni su: Đuro, Anđa, Špirić i Milica. Hteli su da se i na onom svetu druže kao što su se družili na ovom.
Anđa je živela 83 godine, umrla je sredinom novembra 1966. godine. Neposredni uzrok smrti bio je moždani udar. Duže vremena imala je visok krvni pritisak, spondilozne deformacije na kičmi i teže reumatične smetnje. Sahranjena je uz prisustvo sve svoje žive dece, sviju Pujića i mnogobrojne rodbine po liniji sestara i brata Jure.
Spomen obeležje postavljeno im je 1971. godine. To su uradili zajednički Ana, Milica, Dušan, Petrica i Špirić. Grobnica se nalazi severo-zapadno od hrama.
Đuro i Anđa bili su primer skladnog bračnog života.
Iz porodične grane ĐURE - Đurele i ANĐE PUJIĆ nastalo je brojno potomstvo. U njihovom braku rođeno je devetero dece, a u životu je ostalo petero, dva sina i tri kćeri. Od njih su dobili petnaestero unučadi i 27 praunučadi. Od Đureline porodice više niko ne živi među Pujićima u Glavini. Sinovi Stevo i Dušan su sa svojim porodicama u Beogradu, a njihovi sinovi Đorđe i Miloš žive u inostranstvu, prvi u Australiji, a drugi u Kanadi. Prema tome, Đurelina loza nema realnih perspektiva za dalji razvoj u ovim krajevima.
Od devetero dece rođene Đuri i Anđi preživelo je petero i to: sinovi Stevo i Dušan i kćeri Ana, Milica i Petrica. Svi su se oni oženili ili udali i svi su imali decu. Za svakog od njih prikazaće se porodično stablo.
Rođena je 1910. godine kao treće dete po redu. Udala se u 22. godini života za Iliju Marka PRGOMELJU iz sela Crnogorci. Porodica Marka Prgomelje smatrana je bogatijom u njihovom selu. Imali su dosta obradive zemlje u brdu i u polju, pašnjake, šumu, vinograde, a od radne stoke držali su volove, konja i omanje stado ovaca. Ilija je sa bratom Markom išao na sezonski rad u Čehoslovačku i sa zaradom su kupovali obradivu zemlju u polju. Anu su odabrali za snaju jer je bila vredna, poštena i lepa devojka. Zapravo porodici Prgomelja bila je potrebna u kući radna snaga i poslušno čeljade. Ana je u toj porodici radila kao rob. Vodila je brigu o stoci, radila je u vinogradu, u žetvi i kosidbi, snabdevala je porodicu vodom u sušnim danima, prala rublje i obavljala druge brojne poslove. Ocu Aninom Đureli bilo je žao što mu ćerka podnosi toliki trud pa je često odlazio da joj u većim poslovima pomogne. U mobama su često učestvovali i Anina sestra Milica i brat Dušan. Bogatstvo porodice Prgomelja Ani je u životu donelo samo mukotrpan rad.
Ilija, Anin suprug, bio je dobar čovek, vredan domaćin, ali je u svemu bio potčinjen majci Mandi koja je na svaki način želela da očuva porodičnu zadrugu u kojoj je primat davala mlađem sinu Markiću. To se svetilo Iliji i Ani, a i celoj njihovoj porodici, jer su uvek bili u odnosu na Markića potčinjeni. U braku sa Ilijom Ana je rodila četvero dece i to: sinove Milenka, Stevu i Petra i ćerku Miru.
MILENKO PRGOMELJA rođen je 1932. godine. Po završenoj maloj maturi u Imotskom produžio je školovanje na Građevinskoj školi u Rijeci. Po završetku škole zaposlio se u građevinskoj operativi u Travniku. Tu je proveo ceo radni vek radeći poslove od građevinskog tehničara do direktora građevinskog preduzeća. Među ljudima u Travniku i okolini uživao je ugled vrsnog građevinara, velikog drugara i poštenog čoveka. Mnogo pažnje posvećivao je brizi za radnika i u odnosima bio je veoma tolerantan. Tako su ga jednako cenili i muslimani, i Srbi i Hrvati. U braku sa suprugom Anom nije imao dece. Pred penziju izgradio je porodičnu kuću na ostrvu Čiovo kod Trogira. U vreme nemilih događanja u Bosni 1990-ih godina morao je da napusti Travnik. Privremeno se sklonio na Čiovo, a zatim je otišao u Australiju gde još uvek živi tugujući za Travnikom i rodnim krajem.
STEVO PRGOMELJA rođen je 1938. godine. Od najranije mladosti opredelio se da ostane na imanju. Po odsluženju vojnog roka otišao je na privremeni rad u Nemačku. Od zarađenog novca kupio je traktor, savremene poljoprivredne alate i izgradio novu kuću opremljenu svim savremenim instalacijama (struja, voda, kanalizacija). Odlučno se suprotstavio preživelim patrijarhalnim odnosima u porodici, otkazao je poslušnost babi Mandi i stricu Marku. Čim je sredio domaćinstvo prestao je da odlazi na rad u Nemačku. Otac Ilija suprotstavljao se Stevinoj orijentaciji ali u tome nije imao uspeha. Radeći u Nemačkoj Steva je savladao zanat armirača. Sa tom kvalifikacijom zaposlio se u lokalnom građevinskom preduzeću i u njemu radio veoma uspešno. Postao je i predradnik.
Stevo je stupio u brak sa Ankom Stanić, vrednom i inteligentnom devojkom. Ona je svojski prihvatila Stevinu orijentaciju i zajedničkim radom uspeli su da izgrade napredno zemljoradničko domaćinstvo. U braku imaju troje dece: sina Iliju i ćerke Jasminu i Jadranku.
Raspad SFRJ i građanski rat u Hrvatskoj doveo je Stevinu porodicu u teško iskušenje. Ćerka Jasmina udala se za Duška Sekulovića i odselila u Split. Ćerka Jadranka udala se za Niku Radovića koji je od strane Tuđmanove vlasti uhapšen i zatvoren, a kasnije pušten iz zatvora ali otpušten sa posla vozača kamiona u Splitu. Ona sa porodicom živi u selu Proložac pod stalnom prismotrom vlasti. Sin Ilija oženio se Kraljević Snežanom koja mu je rodila sina Stevu i ćerku Draganu. Međutim, u strahu od lokalnih ustaških bandi morao je da napusti Crnogorce i da se preseli u Srbiju. Sada živi u selu Baljkovica u neposrednoj blizini Aranđelovca. Tu je počeo da gradi porodičnu kuću. Sve to rasturilo je Stevinu porodicu. On je zbog žalosti za rasturenom porodicom i stalnim strahom od ustaškog šikaniranja popustio sa zdravljem, izgubio elan u vođenju domaćinstva. Majka Ana mu je umrla 1997. i on je sa Ankom ostao sam u kući. Verovatno da su veoma slabi izgledi da se obnovi napredno domaćinstvo kakvo je Steva bio izgradio.
PERO PRGOMELJA je rođen 1947. godine. Osmogodišnju školu završio je u Krivodolu, a Srednju hemijsku u Splitu. Po odsluženju vojnog roka otišao je kod brata Milenka u Travnik gde se zaposlio. Ubrzo po zaposlenju se oženio i u braku dobio sina Predraga. Međutim prvi brak mu se raspao. On je iz Travnika prešao u Sarajevo i zaposlio se u Republičkom hidrološkom zavodu. Ponovo se oženio i to Senom Kapetanović. Ona mu je rodila ćerku Sandru. U Sarajevu je imao dvosoban komforan stan. Pošto su i on i žena radili, živeli su lepo i dobro. Pera je u kolektivu bio omiljen čovek. Međutim, građanski rat je sve to poništio. Za vreme sukoba u Sarajevu živeo je na samoj liniji razdvajanja i on i njegova porodica podneli su sve strahote rata. Takva situacija naterala ga je da traži izlaz iz zla. Opredelio se za iseljenje u Australiju. Sada živi nedaleko od grada Brizbejna sa još ne regulisanim životnim pitanjima.
MIRA udata GLIGORIĆ rođena je 1949. godine. U Krivodolu je završila osmogodišnju školu, a u Imotskom srednju trgovačku. Po završetku škole zaposlila se u trgovačkom preduzeću iz Duvna, u prodavnici u Glavini. Tu je upoznala Božu Gligorića iz Eminova sela kod Duvna i sa njime stupila u brak. U braku je rodila troje dece: sinove Dražena i Veljka i ćerku Dajanu. Pošto su obadvoje radili u uspešnom preduzeću i bili primerni radnici imali su priliku da izgrade porodičnu kuću. Pred sam raspad SFRJ završili su sa gradnjom porodične kuće koja je bila u najlepšem delu Duvna, a imala je tri etaža: suteren, visoko prizemlje i visoko potkrovlje. Međutim, uspostavljena ustaška vlast, zbog toga što su Srbi, Božu je uhapsila i zatvorila u zatvor bez ikakvog suđenja, a Miru sa troje dece strpala je u sabirni logor. Pušteni su na slobodu tek posle godinu i više dana, uz posredovanje Crvenog krsta kod muslimansko-hrvatskih vlasti, posle čega su živeli na srpskoj teritoriji oko Banjaluke. Odatle su prešli u Suboticu gde žive kao izbeglice bez regulisanog statusa.
Svu Aninu decu raspad SFRJ je teško pogodio u materijalnom i psiho-socijalnom pogledu. Ana je u tom teškom vremenu živela sa sinom Stevom na Prgomeljinoj Glavici. Dobila je tešku arterio sklerozu i umrla je 1997. godine.
Rođen je 1911. godine. Prvi svetski rat (1914-1918) preživeo je kao nejako dete u krajnjoj bedi i oskudici. Osnovnu (pučku) školu završio je 1922. godine u Imotskom. Odmah po njenom završetku, u dvanestoj godini života, poslat je u Beograd kao „Privrednikov“ pitomac na izučavanje zanata. U vremenu od 1922. do 1926. godine završio je Stručnu trgovačku školu, i za to vreme bio je šegrt kod trgovca Petra Kritića, poreklom Cincarina. U Kritićevoj trgovini je po ceo dan radio, a školu je pohađao u večernjim časovima. Dečaštvo mu je bilo teško i mukotrpno. Roditelji mu za vreme četverogodišnjeg školovanja ničim nisu mogli pomoći.
Po završetku trgovačke škole postao je trgovački pomoćnik. Kritić ga je zadržao u svojoj radnji koja se nalazila kod Varoš kapije u ulici Kosančićev venac. Pošto se u poslu pokazao sposobnim trgovcem, neki veletrgovci koji su ga upoznali predložili su mu da otvori sopstvenu bakalsko-piljarsku prodavnicu u Pop Lukinoj ulici br. 4. On se tog posla svojski prihvatio, ali zbog napornog rada i mnogih samoodricanja ubrzo razboleo. Dobio je TBC pluća. U dugotrajnom lečenju pomogla mu je organizacija „Trgovačka omladina“. Uputili su ga u najbolja lečilišta, kao na primer „Kalinovik“ i posle dvogodišnjeg lečenja potpuno je savladao opaku bolest.
Od 1930. do 1945. godine Steva se bavio trgovinom. Jedno vreme bio je upravnik Rudarske zadruge u Senjskom rudniku, zastupnik nemačke drogerijsko-parfimerijske firme „Orion“, a zatim je držao sopstvene prodavnice na Cvetnom trgu, u Hilendarskoj i Nušićevoj ulici. Pred kraj 1945. godine napustio je privatnu trgovinu i stupio u službu u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, u ekonomskom sektoru. Svojom stručnošću, savesnošću i vrednoćom stekao je ugled uspešnog službenika. U toj službi ostao je sve do penzionisanja 1966. godine.
U jesen 1938. godine Steva je stupio u brak sa Ivankom Macasev iz Kumana kod Zrenjanina. U toj ženidbi su posredovali neki poznanici iz Zrenjanina. Brak je zasnovao sa nadom da će Ivanka, kao devojka iz patrijahalne i skromne porodice, biti dobra supruga i domaćica. Međutim, dolaskom u veliki grad Ivanka je počela da živi bezbrižno, odnoseći se prema domaćinstvu površno i dosta rasipnički. Tome je pogodovalo i to što je Steva, u to vreme zastupnik nemačke firme, često na duže vreme bio van Beograda. To je neminovno dovelo do razmirica u braku. Pošto je zatrudnela Ivanka je iz Imotskog dovela kod sebe Danku Đurmez, ćerku teta Mande u nadi da joj pomaže u domaćinstvu. Danka je odmah po dolasku u bračnim razmiricama stala na Stevinu stranu i tako još više doprinosila zaoštravanju odnosa između Steve i Ivanke.
U 1939. godini Ivanka je rodila dvojke, sinove ĐORĐA i ALEKSANDRA. Rođenjem dece odnosi u braku su postali krajnje zaoštreni i Ivanka je jednog dana pokupila decu i otišla kod svojih u Zrenjanin. Aleksandar je u prvoj godini života umro. Posle sudskog razvoda između Steve i Ivanke prekinuti su svi kontakti. To se vremenom prenelo i na sina Đorđa koji je odrastao bez ikakve očeve brige.
Posle odlaska u penziju Steva je prodao kuću u Milaševoj ulici, i u zajednici sa Gojkom Todićem, suprugom Danke Đurmez, sagradio kuću u Višnjičkoj Banji u ulici Mala česma br. 39. Njegov sin ĐORĐE se iselio u Australiju i živi pored grada Brisbejna u naselju Kingston, u ulici 23 Attunggast.
Milica je rođena 1914. godine, i prve godine života provela je u danima bede i neimaštine kakva je bila za vreme Prvog svetskog rata. Roditelji joj nisu dali da ide u pučku školu jer je trebalo čuvati kravu i brinuti se o tek rođenom bratu Dušanu. Kao devojka bila je izvanredne lepote i vrednoće. U vreme udaje imala je nekoliko ponuda i pod uticajem roditelja opredelila se za sklapanje braka sa PETROM „Pekom“ KNEŽEVIĆEM. Peko je bio na stalnom sezonskom radu po raznim zemljama: Belgiji, Francuskoj, Alžiru i raznim mestima u Jugoslaviji. Milicina udaja bila je u stvari želja Pekinih roditelja „Tabića“ da dobiju dobru radnu snagu u domaćinstvu.
Krajem 1940. godine rodila je ćerku Radu. U leto 1941. godine, zajedno sa ostalim Srbima iz Glavine, internirana je u ustaški sabirni logor u Vukadinovića kuća. Pored nejakog deteta ona je tada bila noseća sa drugim detetom i u logoru je rodila ćerku Danicu. Muž Peko je u to vreme bio u Narodno oslobodilačkoj vosci Jugoslavije.
Po oslobođenju, po nagovoru muža, „kolonizirali“ su se u Srpskom Miletiću u Bačkoj. Tu je rodila treću ćerku Stojku - „Zoru“. U Srpskom Miletiću stupili su u zemljoradničku zadrugu. Milica je, pored podizanja dece, radila u zadruzi najteže poslove. Peko se u selu bavio politikom, pa je tako 1948. godine u sukobu SFRJ i SSSR-a podržao staljinističku politiku. Zbog toga je uhapšen i oteran na robiju na Goli otok. Na robiji je ostao više od tri godine. Po svojoj prirodi Peko je bio prek i tvrdoglav čovek, a robija je još jače potencirala te njegove osobine. Posle trideset godina braka u porodici je došlo do teških trzavica, njegovo maltretiranje Milica i ćerke nisu mogle podneti, tako da je 1969. godine došlo do raspada bračne zajednice. Milica se vratila u Glavinu i smestila se u očevu kuću. U Glavini je živela do 1990. godine. U tom periodu bavila se povrtarstvom i prodajom povrća na pijaci u Imotskom. Komšije u Pujića selu su je primile dobrosusedski, pa je tako živela miran i skroman život. Peko je umro krajem 1980-ih godina, sahranjen je po želji ćerke Danice u groblju glavinjskom. U 1990. godini, posle Pekine smrti i stvaranja nepovoljne atmosfere za Srbe u Glavini, Milica se vratila u Srpski Miletić na svoje bivše porodično imanje.
Milicine ćerke su zasnovale svoje porodice.
Ćerka RADA udata za Radeta MASALA iz sela Kukljice na ostrvu Ugljanu, živi u tom selu, ima porodičnu kuću i okućnicu. Muž joj je brodski kuvar. U braku ima troje dece, sina Radomira i ćerke Aleksandru i Adrijanu.
Ćerka DANICA udata za Dragana KADIJEVIĆA - „Bileža“ iz Glavine. Ona i Dragan su izgradili veliku kuću na četiri nivoa sa poslovnim prostorom, na raskrsnici puta za Proložac. Dugo godina radila je u trgovačkom preduzeću „Napredak“, a zatim je imala samostalnu prodavnicu sve do odlaska u penziju. U braku ima dvoje dece.
Sin DUŠKO, po velikoj maturi pokušao je da studira na Zagrebačkom univerzitetu mašinstvo, ali nije uspeo. Zatim je držao samostalnu staklarsku radnju u Glavini. Oženio se devojkom iz Zagreba i sa njom ima dvoje dece. Sada je na privremenom radu u Nemačkoj.
Ćerka GORDANA, po velikoj maturi, pokušala je da studira na Zagrebačkom univerzitetu, ali posle godinu dana vratila se kući. Udala se za Danu Brkana i sa njim ima dvoje dece, sada živi u Glavini.
Ćerka STOJKA - „Zora“ je po velikoj maturi u Odžacima otišla na studije na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu. Posle nekoliko godina studija napustila je fakultet i otišla u Dalmaciju. Prvo je radila u Obrovcu, a zatim je prešla u okolinu Zadra i radila u ugostiteljstvu. Za vreme burnih događaja 1990. godine zajedno sa sinom Borisom morala je da napusti Zadar i ode kod majke u Srpski Miletić gde i danas živi.
Rođen je kao blizanac sa bratom Milanom 29. marta 1922. godine. Milan je, verovatno zbog neuhranjenosti, umro u drugom mesecu života. Dušan je detinjstvo do 15. godine proveo u Glavini. U Imotskom je, od 1928. do 1937. godine, završio pučku (osnovnu) i građansku školu. Za vreme pohađanja građanske škole godinu dana je pauzirao zbog toga što mu otac nije mogao platiti upisninu i kupiti knjige za šta je trebalo oko 250 dinara.
Po maloj maturi, u avgustu 1937. godine, Dušan je otišao u Beograd kod brata Steve. Po bratovu savetu i uz njegovu pomoć upisao se u Stručnu grafičku školu i stupio u službu u štampariju „Zora“ radi izučavanja slovoslagačkog zanata. Škola i zanat su se učili četiri godine. U školi i u štampariji došao je u kontakt sa omladinom koja je bila levo orijentisana i tu je prihvatio ideje socijalne pravde i ravnopravnosti među ljudima.
U aprilu 1941. godine, po nemačkom bombardovanju Beograda, Dušan se uputio u Glavinu kod roditelja. Po njegovom dolasku kod roditelja u Imotskom je bila već uspostavljena vlast „Nezavisne države Hrvatske“ koja je srpski živalj stavila van zakona i proglasila slogan „Srbe preko Drine!“. Roditelji su se pobojali za Dušanov život pa su ga nagovorili da se vrati u Beograd. U vezi sa tim, Đurela je uspostavio vezu sa italijanskim vojnikom koji je vozio kamion do Mostara i podmitio ga da Dušana prebaci tamo. Dušan je napustio Glavinu krajem juna 1941. godine i tako je izbegao hapšenje i internaciju koja je nakon nekoliko dana nastupila.
Po dolasku u Beograd Dušan je, zajedno sa ostalom omladinom Beograda, prisilno uključen u „Nacionalnu radnu službu“ koja je radila na raščišćavanju ruševina koje su nastale po gradu posle aprilskog bombardovanja. Na raščišćavanju je radio do kraja 1941. godine. U toku 1942. godine primljen je u službu u štampariju Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, gde je radio na obnovi ratom razorene štamparije. Krajem 1942. godine odbio je da dobrovoljno ide na rad u Nemačku. Posle toga je uhapšen i zajedno sa velikom grupom beogradskih mladića, studenata i radnika, prisilno oveden na rad u reon Borskog rudnika. Raspoređen je u lager „Turingen“ u Gornjačkoj klisuri, kod manastira Gornjak. Tu je radio na probijanju tunela na železničkoj pruzi koja je trebalo najkraćim pravcem da vodi direkto u rudnik Bor. U ovom lageru ostao je do kraja 1943. godine, kad je sa grupom omladinaca pobegao u Beograd gde je živeo ilegalno.
U Beogradu se uključio u ilegalni omladinski pokret koji je delovao na liniji KPJ. U oktobru 1944. godine, za vreme borbi za oslobođenje Beograda, stupio je u Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije i u njoj ostao do kraja rata.
Na samom završetku Drugog svetskog rata Dušan se našao u Sloveniji, u Slovenačkom Primorju, u mestu San Petar. Zatim je premešten u Unec kod Rakeka, a odatle u Kamnik. Tu je ostao do jeseni 1948. godine. Iz Kamnika je prekomandovan u Petrinju, a zatim nazad u Sloveniju u Vrhniku. Sve to vreme službovao je u I moto-mehanizovanom korpusu. U Sloveniji je ostao do jeseni 1952. godine.
Krajem novembra 1952. godine upućen je na školovanje u Tenkovsku oficirsku školu u Banjaluci, na kurs komandanata bataljona. Po završetku dvogodišnjeg školovanja ostao je na službi u Školskom centru oklopnih jedinica u Banjaluci, gde je službovao sve do 1964. godine. U međuvremenu je završio Višu vojno-političku školu u Beogradu. I u Tenkovskoj oficirskoj školi i u Višoj vojno-političkoj školi na kraju školovanja bio je prvi po rangu.
U jesen 1964. godine prekomandovan je na službu u Beograd. Do 1978. godine bio je nastavnik u Višoj vojno-političkoj školi, referent u Političkoj upravi JNA i direktor Vojne gimnazije „Bratstvo-jedinstvo“ u Beogradu. Naporedo sa uspešnim radom na ovim dužnostima Dušan je vanredno studirao i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Uz rad na formacijskim dužnostima Dušan je učestvovao u mnogim stručnim, teorijskim i naučnim projektima. Bio je u redakcijama informativnih glasila: „Vojno-politički informator“, „Narodna Armija“ i „Odbrana i zaštita“. Bio je redovni saradnik Instituta za društvene nauke JNA. Autorski je objavio „Metodiku marksističkog obrazovanja starešina“ i za tu knjigu dobio je nagradu „22. decembar“. Kao koautor radio je na pisanju više knjiga iz oblasti odbrambenog i samozaštitnog obrazovanja i vaspitanja mladih. Po penzionisanju, 1. januara 1979. godine, aktivno radi u raznim samoupravnim i političkim institucijama opštine Novi Beograd i mesne zajednice „Ušće“.
Dušan je stupio u brak sa EMILIJOM-BOŽENOM „Emom“ BABNIK, ćerkom Franca i Antonije, 30. septembra 1948. godine, još dok je službovao u Kamniku. Ema je rođena 6. maja 1927. godine. Osnovnu i građansku školu pohađala je u Kamniku, u Mekinjama. Po uspostavljanju nemačke vlasti u tom delu Slovenije Ema je pohađala Ekonomsko-trgovačku školu u Kranju. Po oslobođenju zemlje, putem kurseva, osposobila se za učiteljicu. Kao učiteljica službovala je u Polhovgradcu, u Hruševju na Primorskom, u Šmartnom u Tuhinjskoj dolini, u Stranjama kod Kamnika i na Vrhnici. Učiteljskim poslom prestala je da se bavi radi obaveza u porodici. Selila se zajedno sa Dušanom prilikom svih njegovih premeštaja.
Ema je imala dve sestre: Julči (udatu Krapež, koja je živela i umrla u Mekinjama, a imala je sina Borisa) i Olgu (udatu Šenica, koja je živela i umrla u Mariboru, a imala je dvoje dece: sina Janeza i ćerku Barbaru).
Dušan i Ema imaju dvoje dece: ćerku Dušanku i sina Miloša.
Ćerka DUŠANKA „Duška“ udata HAJDINJAK, rođena je 13. januara 1950. godine u Mekinjama, u Eminoj porodičnoj kući. Do šeste godine živela je u Sloveniji, na Vrhnici i u Mekinjama. Od 1956. do 1964. godine živela je u Banjaluci, gde je završila osmogodišnju školu i počela da pohađa gimnaziju. Gimnazijsko školovanje nastavila je u Pančevu, jer su roditelji u vremenu od 1964. do 1967. godine živeli u Pančevu. Dušanka je kao dete i kasnije devojka preko raspusta redovno boravila kod očevih i majčinih roditelja. Svuda je brzo sticala društvo i prijatelje. Maturirala je u Pančevu 1968. godine sa takvim rezultatima koji su joj omogućavali da po volji bira fakultet u Beogradu.
Opredelila se za studije medicine na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Studirala je u periodu 1968-1975. godine. Po diplomiranju odmah se zaposlila u Domu zdravlja u Mariboru. Specijalizirala je socijalnu medicinu i kao specijalizant radila u Zavodu za zdravstvenu zaštitu Maribora, a zatim u bolnici Maribor.
Brak je zasnovala sa Andrejem Hajdinjakom, mašinskim inženjerom. U braku imaju dve ćerke: EMINU i ZALU, obe učenice osnovne škole. Ćerke su odlične učenice sa razvijenim interesovanjem za sport, muziku i druge aktivnosti. Poseduju stan u ličnoj svojini u Prušnikovoj ulici 20.
Sin MILOŠ „Miša“ rođen je 9. januara 1956. godine. Rođen je u Mekinjama u majčinoj roditeljskoj kući, Cankarjeva cesta 53, Kamnik. Detinjstvo do devete godine proveo je u Banjaluci. Za vreme leta često je boravio kod dede i bake u Mekinjama, a za vreme godišnjih odmora redovno je posećivao dedu Đuru i baku Anđu u Glavini. Bio je izrazito mirno i povučeno dete. Uživao je u prirodi pored reke, u šumi i na moru.
Osnovno obrazovanje počeo je u školi „Petar Kočić“ u Banjaluci sa 6,5 godina starosti. Početkom školske 1964/65. godine prešao je u treći razred u osnovnoj školi „Stevica Jovanović“ u Pančevu. U toj školi završio je 3, 4. i 5. razred. Na polugodištu 1968/69. školske godine prešao je u Osnovnu školu „Josip Broz Tito“ na Novom Beogradu, gde je završio 6, 7. i 8. razred osmogodišnje škole. Sve razrede u osnovnoj školi završio je odličnom ocenom. Na kraju osmogodišnjeg školovanja, kao izvanrednom učeniku dodeljena mu je diploma „Vuk Karadžić“ i posebna nagrada, knjiga „Umetničko blago Jugoslavije“.
Gimnazijsko školovanje završio je u periodu 1970-1974. godine. Prvi razred je pohađao u Drugoj beogradskoj gimnaziji, a ostala tri u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu. Gimnaziju je završio sa odličnim uspehom i za ukupan uspeh dobio diplomu „Mihajlo Petrović Alas“, što mu je omogućilo da u daljem školovanju bira fakultet koji želi. Miloš je u osnovnoj i srednjoj školi usvojio izvaredne radne navike i razvio ličnu odgovornost.
Sam se opredelio za studije elektronike na Elektro-tehničkom fakultetu u Beogradu. Posebno interesovanje pokazao je za telekomunikacije, što ga je navelo da prihvati stipendiju Vojno-tehničkog instituta koja je nuđena onim studentima koji se opredeljuju za telekomunikacije. Studije je završio veoma uspešno 1980. godine - prosečna ocena mu je bila iznad devet. Odmah po diplomiranju zaposlio se u VTI-u, gde je radio do odlaska na odsluženje vojnog roka.
Vojni rok služio je 1980/81. godine u Školi za rezervne oficire tehničke službe u Zagrebu. Po odsluženju vojnog roka unapređen je u čin poručnika, a time je produžio službovanje u VTI-u kao inženjer istraživač. U toku službe unapređivan je u čin kapetana i kapetana prve klase, a ocenjivan je ocenom „naročito se ističe“. Međutim, on je postao nezadovoljan stanjem kakvo je nastalo u JNA početkom 1990-ih godina, pa je zbog toga na lični zahtev preveden u rezervu u maju 1992. godine.
Svoju porodicu Miloš je zasnovao stupajući u brak sa JELICOM, ćerkom Branivoja i Danice IGNJATIĆ. Miloš i Jelica zajedno su pohađali Matematičku gimnaziju, a zajedno su studirali i elektroniku na istom fakultetu. Jelica je diplomirala na smeru radio difuzije. Brak su sklopili 2. avgusta 1980. godine, pred matičarem u opštini Novi Beograd. Krajem 1982. godine uselili su se u svoj dvosoban stan u ulici Bulevar AVNOJ-a br. 43.
Po diplomiranju Jelica se prvo zaposlila u „Brodotehnici“, a zatim u „JAT“-u. Usled ekonomske krize nastale posle raspada SFRJ Miloš i Jelica su odlučili da se sele iz Jugoslavije. Tako su se njih dvoje sa decom, 26. juna 1992. godine, iselili u Kanadu. Svoj dom su svili u gradiću Belvilu, u 97 Selena Avenue. Miloš radi u “NORDERN TELEKOM”-u kao inženjer, a Jelica se bavi kupo-prodajom nekretnina.
Miloš i Jelica imaju dvoje dece: sina NEBOJŠU rođenog 13. avgusta 1982. godine, učenika drugog razreda gimnazije u Belvilu i ćerku ANJU rođenu 31. marta 1986. godine, učenicu šestog razreda osnovne škole u Belvilu.
Obadvoje su rođeni u Beogradu, u Kliničkom centru koji je na teritoriji opštine Savski venac.
Ona je najmlađe Đurelino i Anđino dete. Rođena je 1925. godine. Ona je jedina od Đureline ženske dece koje je završilo osnovnu školu. Po završetku osnovne škole 1937. godine ostala je sa ocem i majkom kod kuće. Roditelji su želeli da bar jedno dete ostane sa njima. 1941. godine, zajedno sa ostalim Pujićima, internirana je u sabirni logor kod Vukadinovića kuća. Po puštanju iz logora izbegla je u Beograd kod brata Steve. U Beogradu je ostala do jeseni 1944. godine, kad se vratila roditeljima u oslobođeni Imotski. Odmah po dolasku kući uključila se u antifašističku omladinu u kojoj je bila istaknuti aktivista. Borila se za obnovu i preporod sela. Učestvovala je na omladinskim radnim akcijama, bila je na pruzi „Brčko-Banovići“. Kao napredna omladinka prihvatila je liniju narodnooslobodilačke borbe.
U Imotskom je upoznala Stevu BULUTA oficira JNA i za njega se udala. Steva je bio iz sela Prebilovci kod Čapljine, jedini preživeli član porodice koju su ustaše pobile u leto 1941. godine. Po završetku rata Steva nije želeo da ostane u JNA, na svaki način je hteo da se vrati u Prebilovce da obnovi očevo domaćinstvo.
Po izlasku iz JNA Steva se sa Petricom zaista vratio u Prebilovce i odmah počeo da obnavlja ratom uništeni porodični dom. Stupio je u državnu službu, ali je stalno bio opsednut sećanjima na sudbinu svoje porodice i gnevom zbog protežiranja sinova pojedinih ustaških zlikovaca. Zbog toga je dolazio često u konflikte sa vladajućom strukturom u Hercegovini. Vremenom pogoršalo mu se zdravlje, umro je od srčane kapi 1979. godine.
Petrica je sa decom, posle Stevine smrti, produžila da živi u Čapljini. Dobili su nov, dvosoban stan, a povremeno je odlazila u Prebilovce da obrađuje vrtove.
Stevo i Petrica su u braku imali četvero dece.
Sin VESELIN „Veso“ rođen je 1949. godine. Osmogodišnju školu i gimnaziju završio je u Čapljini. Potom je 1968. godine upisao studije astronomije u Beogradu. Posle dve godine napustio je te studije i prešao na Višu ekonomsku školu u Sarajevu koju je uspešno završio. Nakon toga regrutovan je u Školu rezervnih oficira - intedantski smer koju je uspešno završio i tako postao rezervni oficir JNA. Službovao je u livnici armatura „Energoinvesta“ u Čapljini.
Oženio se Stankom Domazet, tekstilnom radnicom, rodom iz Berkovića i sa njom dobio tri ćerke: MILICU, DRAGANU i TANJU.
Nakon raspada SFRJ porodica Petrice Bulut našla se u veoma teškoj situaciji. Ustaško-muslimanske bande oduzele su im stan, morali su da beže u Srbiju sve od straha da ih ne pobiju. Petrica, Veso i cela njegova porodica žive kao izbeglice u Trebinju.
Ćerka MILENA rođena je 1951 godine. Po završenoj osmogodišnjoj školi udala se veoma mlada za mlađeg oficira Iliju MATENIČARSKOG. U braku imaju dva sina SAŠU i IGORA. Pri raspadu SFRJ Ilija se opredelio za Jugoslaviju i sada je u službi u Vojsci Jugoslavije u Užičkoj Požegi. U ovim nemilim vremenima izgubili su sve.
Ćerka VASILIJA završila je srednju školu i zaposlila se u SUP-u u Stocu. Tamo se udala za Nebojšu RUŽIĆA i u braku sa njim ima sina VLADU i ćerku NATALIJU. Oni su izbegli iz Stoca, sve im je propalo i sada žive kao izbeglice u Trebinju.
Ćerka DRAGICA završila je Srednju trgovačku školu i aktivno se bavila rukometom. Igrala je u republičkoj ligi. Kao izbeglica boravila je u više gradova, a sada živi u Užičkoj Požegi sa sestrom Milenom.