Sadržaj
Napisao Dušan Đurele Pujić na bazi podataka prikupljenih do prvih godina XXI veka.
Milanovo porodično stablo potiče iz porodične loze Save Pujića. Sava je Milanov deda. Živeo je krajem 18. i u prvoj polovini 19. veka u zadružnoj porodici Pujića. Imao je dva sina: NIKOLU i LUKU. Njih dvojica živeli su u 19. veku. LUKA je Milanov otac. Imao je četiri sina: Jovu, Peru, Iliju i Milana i ćerku Anu „Anuku“, udatu za Kadijevića - „Bileža“. Jovo i Pero su, verovatno, rano umrli i iza sebe nisu ostavili potomstvo.
Luka je rođen u zadružnom domaćinstvu Pujića verovatno početkom 19. veka. Njegovom ocu Savi, raspadom zadružnog domaćinstva, pripala je četvrtina zemljišnog poseda Pujića. Ta imovina, nešto kasnije, podeljena je između Savinih sinova Nikole i Luke na polovine.
Posle deobe od brata, Luka je zasnovao porodicu i sagradio porodičnu kuću istočno od zajedničkih kuća zadruge. Udaljenje između kuća bilo je svega nekoliko metara. Pored placa za samu kuću, Luka je imao i komad obradive površine za vrt i određeni prostor za avliju. Sa severne strane kuće, na dvadesetinu koraka, bila je pojata za goveda. Reklo bi se da su uslovi za porodične objekte bili idealni. Međutim, deobom je određeno da preko Lukinog prostora za dvorište vodi prilaz (ulica) ka Nikolinom dvorištu.
Za svoju porodicu Luka je sagradio kuću koja se po svom obliku razlikovala od dotadašnjih kuća zadruge Pujića. Osnova kuće imala je kvadratni oblik, veličine oko 9 metara u kvadrat. Kuća je imala dva boja: prizemlje i prvi boj. Pošto je ležala na kosini, sa istočne strane je prizemlje bilo konoba, a sa zapadne strane pravo prizemlje.
Ulaz u kuću imao je originalno rešenje. Sagrađen je u obliku „balature“ na čiji krov se izlazilo uz četiri kamena stepenika. Tu su bila ulazna vrata u kuću. Krov „balature“ bio je od kamena. Sa obe bočne strane krova je bio podignut kameni zid visine oko pola metra i on je služio za sedenje pred ulaznim vratima u kuću. Sa desne bočne strane „balature“, niz četiri kamena stepanika, ulazilo se u konobu. Ispod svoda „balature“ bila je manja prostorija koja je vremenom korištena u razne svrhe: kao ostava, kokošinjac i sl.
Zidovi kuće bili su kameni, povezani sa mešavinom „klaka“ i crljenice. Zbog taga kuća nije bila otporna na potrese koji se u našem kraju često javljaju. Pokrov kuće bio je od kamenih ploča sakupljenih po ogradi i one su bile različite debljine, veličine i oblika. Svojom težinom snažno su opterećivale krovnu konstrukciju, a za vreme kiše slabo su štitile unutrašnjost kuće.
Kuća je po vertikali, od krova do poda konobe, bila podeljena pleterom na dva dela. Drvena pleter bila je samo delimično oblepljena blatom od crljenice. Prema tome, u kući nije postojala nikakva zvučna izolacija.
Takvu Lukinu kuću, koja je odgovarala po gradnji za jednu porodicu, podelili su napola njegovi sinovi Ile i Milan. Razumljivo da nije bilo moguće, s obzirom na samu konstrukciju kuće, kuću pravedno podeliti. Ile je dobio pogodniji, a Milan nepogodniji deo. To će biti jedan od uzroka međusobnih trzavica dugo vremena.
Milan, mlađi Lukin sin, rođen je krajem 19. veka. Imao je sreću što za vreme prvog svetskog rata još nije bio dorastao da bude mobilisan u austrougarsku vojsku. Međutim, on je, kao i ostali Srbi pravoslavne vere, proživeo sve teškoće i torturu kojima su od strane austrougarskih vlasti bili podvrgnuti Srbi, pravoslavci.
Kod Pujića je tradicionalno svaki muškarac imao neki nadimak, retko ko je imao samo kršteno ime. Za Milana se zalepio nadimak „Sabor“, a to je verovatno nastalo zbog jedne njegove osobine. On je bio rečit još u mladosti, kad je on govorio oko njega su se okupljale grupe slušalaca, pa je izgledalo kao da se drži neki sabor (sastanak). Odatle je celog njegovog života njega pratio taj nadimak.
Milan je bio nižeg rasta, u licu je bio crnomanjast, a pod uticajem sunca je još više crnio, pa je izgledao kao crnac. Za vreme toplih sunčanih dana po pravilu je hodao bez košulje.
Po završetku prvog svetskog rata Milan je, po običaju, stasao za ženidbu. Za svoju suprugu odabrao je Mandu Kadijević, ćerku Davidovu. Po dolasku među Pujiće nju su odmah po ocu Davidu prozvali „Davidovica“ i taj nadimak joj je ostao celog života.
Manda je kao devojka bila lepuškasta, niskog rasta i mršava. Zbog toga bi se moglo reći da je ona među Pujića nevistama bila najsitnije čeljade. I posle udaje za Milana ona je produžila da vodi brigu o svojoj majci koja je bila udovica. Kasnije ona je majku dovela u svoju porodicu u Pujića i o njoj vodila brigu sve do njene smrt. Milan je, na osnovu toga, obrađivao imanje Davida Kadijevića, a kasnije ga i nasledio. Zbog toga je on imao nešto više obradivih površina u odnosu na druge Pujiće.
Po ženidbi, Milan se odelio od brata Ile. Pri deobi kuće Milanu je pripao severo-zapadni, slabiji deo kuće. Bila je to doduše idealna polovina, ali po kvalitetu po svemu slabija od Ilinog jugoistočnog dela. Ili je isto tako pripao i vrt koji je fizički bio vezan za samu kuću, a Milanu avlija kroz koju je vodila prolazna ulica. Vertikalna pregrada između delova kuće sa Milanove strane nije nikada bila „inkartana“, zapadni deo krova imao je slabije ploče, zapadni bočni zid je imao više pukotina.
Tako Milan od samog početka zasnivanja porodice nije imao najnužnije stambene potrebe za zasnivanje i rast porodice. Zbog toga je on imao veliku želju da sagradi samostalnu kuću, da se odvoji od brata Ile i neviste Vlajčuše. Da bi zadovoljio osnovne potrebe porodice Milan je deo pojate pretvorio u stambeni objekat. U delu pojatnog prostora uredio je kužinu sa otvorenim ognjištem i postavio ležaj na kome je ležala Mandina majka.
Milan je bio pravi zemljoradnik - „težak“. Zemlju je obrađivao motikom i „mašljinom“. Bio je veoma vredan. Ni najmanji deo njegovih obradivih površina nije nikada ostao neobrađen. Pored toga, da bi došao do preko potrebnog dinara, išao je povremeno i u nadnicu. Posebno se angažovao kod Mate Marče koji je imao posede u „livadama“ i koji je cenio Milana kao vrednog radnika i poznavaoca kako se šta obrađuje i kad se šta seje.
Manda je bila Milanov stalni saradnik pri obradi imanja. Ona je posebno vodila računa da se proizvedu oni artikli koji su potrebni za ishranu porodice i u letnjim i u zimskim uslovima. Ona je bila poznata po tome što je htela da na malom prostoru posadi što više biljaka. Na primer, Milan posadi krompir, ona odmah ubode zrno slanog graha, pasulja, boba ili struk rašćike. Milan se uvek bunio i vikao: „Sve ću ti Mande to počupati! Moji kumpiri ne mogu da rastu!“ Ali to je bilo uzalud. Manda je takva ostala celog života.
Među domaćicama u Pujića, Manda se u mnogo čemu od njih razlikovala, posebno svojim domaćinskim postupcima. Ona je, na primer, jedina u selu pravila od grožđa „ćufter“. To je za decu bila poslastica. Izliven u table, „ćufter“ je ličio na današnju čokoladu. To su deca mnogo volela. U nedostatku drva za ogrev i pripremu hrane, ona je koristila osušenu „galebinu“ - kravlji izmet. Takvo gorivo je u toku sagorevanja razvijalo neprijatan miris koji se podaleko osećao. To je bio jedan od uzroka sukoba sa najbližim komšijama.
Manda je bila inače sva posvećena porodici i njenim problemima. Njena briga bila je krava i tele, gudin, kokoške, priprema hrane i slično. Nije ulazila u ćakule, ali je svaki nasrtaj na nju izazivao oštar revolt i sukob.
Manda je bila brižna majka. Svoje sinove vaspitavala je za rad, poštenje, skromnost i odgovornost za svoje postupke. Polazeći od stvarnih mogućnosti, koje su bile skromne, prvo je podmirivala potrebe svoje dece, a viškove je prodavala u Imotskom. Kod nje je bio veliki greh ako se mrva hleba koja slučajno padne na pod zgazi. Svako je bio dužan da mrvu podigne sa poda.
Po karakteru Manda je bila zatvorena u sebe. Svoje brige, namere, muke i mišljenja nije iznosila pred drugima. O tome je raspravljala samo sa Milanom. On je, po sveme sudeći, uvažavao njena mišljenja. Tako se Manda osećala, bar u sebi, stubom porodice. Ta osobina, starenjem, kod nje je postajala sve izrazitija. U poznim godinama starosti smatrala je da je u svemu ona u pravu i da sve treba da bude onako kako ona kaže. To je Mandu dovelo do oštrih sukoba sa porodicom, a i sa komšilukom. Prod kraj života ona se potpuno zatvorila u sebe, smatrala je da je svi mrze i retko je sa kim razgovarala.
Milan je naprotiv bio otvoren tip. Pod kostilom, gde su se Pujići za vreme sunčanih dana u toku zime sastajali, on je redovno imao glavnu reč. Njegova glavna briga i preokupacija bila je izgradnja nove porodične kuće. Deo kuće koji je dobio deobom od brata zaista se nije mogao renovirati i održavati.
Zbog toga je Milan, početkom 1930-ih godina, zajedno sa grupom prijatelja iz Glavine, otišao u Belgiju i Francusku da traži posao na kome bi se dalo zaraditi. U tim zemljama, u to vreme, tražila se radna snaga za teške fizičke poslove u topionicama, na gradilištima i u rudnicima. Milan je uspeo da se zaposli na teškim poslovima i da uz najskromniji život zarađuje određenu sumu novaca. Uverio se da će moći da zaradi sredstva za podizanje dugo sanjane kuće.
U to vreme Manda je, za ondašnje prilike, uspešno vodila domaćinstvo u Glavini. Svu materijalnu proizvodnju održala je na nivou na kakvom je bila pre Milanova odlaska na „rađu“. Između Milana i Mande redovno su kružila pisma. On je bio nepismen, pisma mu je pisao neko drugi. Manda je isto tako bila nepismena, a za čitanje i pisanje je angažovala starijeg sina Jovicu i Dušana Đurelinog. Oni su tada išli u treći i četvrti razred pučke škole i trebalo je ujediniti znanje obadvojice da bi se pročitalo ono što je neko pulupismen napisao ili da bi se sročile Mandine misli pri otpisivanju. Šta je Milan pisao, a šta je ona otpisala, bila je velika tajna. Sećam se da je od nas uvek tražila da nikom ni reči ne kažemo. Da bi bila sigurna da ćemo ćutati, redovno nas je častila „ćufterom“, jajem, bajamima, rogačem, suvom smokvom, uštipcima ili nečim drugim.
I posle sedamdeset godina ostale su mi u sećanju neke rečenice iz Mandinih pisama. Ona je zahtevala da se napiše baš ono što je ona govorila dok smo mi pisali. Iz tih pisama jasno se vidi kakvi su odnosi bili u to vreme između muža i žene. Nije tu bilo intimnih emocija i poruka. Tu je bio uvek goli život. Navešću neka od sećanja radi mladih generacija koje žive u sasvim drugim uslovima.
„Dragi Milane, Primili smo tvoje pismo i razumili sve što si nam napisao. Hvala dragom Bogu da si nam ti dobro i zdravo i da imaš zaradu koja će nam spasiti život. Daće Bog da zaradiš onoliko koliko nam je potribno za kuću. Čim to zaradiš vrati nam se odmah kući.“
„Mi se molimo dragom Bogu da te ovo naše pismo nađe u dobrom zdravlju i u rađi od koje imaš koristi.“
„Mi smo, fala Bogu, dobro i zdravo. Dica su poslušna, iđu u školu i dobro uče. Pomažu mi oko krave i teleta. Čim dođu kući idu za kravom.“
„Rađu smo svu uradili. Vrtli su posađeni. Kumpir je već nikao. Posadila sam kupus, slani gra, bob, fažol, kapulu i luk. Sve je lipo krenulo. Šenica je prid klasanjem, a pripremila sam sve za sijanje kuruza. Loze su na vrime orezane. Već su propupile i razvijaju se mlazovi, na svakom ima po dva grozda. Daće Bog pa će i vinograd roditi.“
„Krava nam je vodila. Odvela se kod Baga; oni imaju dobrog baka. Skočio je tri puta i sigurno je ostala steona. Oteliće se prid Božić. Biće mlika preko cile zime; imaće dica šta isti.“
„Nalegla sam kokoš, prvu koja se raskocala. Pod kvočku stavila 15 jaja. Krupna je i sve ih je pokrila. U gnjizdo sam turila ožeg, jer sada često grmi pa da se jaja nebi ukvarila.“
„Od ove nesritnice (mislila je na Vlajčušu) čeljade nema mira. I juče je žugala i zanovetala kako joj iz naše kužine smrdi i da se ne more živit.“
„Svi te mnogo pozdravljamo, želimo ti dobro zdravlja i zaradu koja će nas spasiti ovog zla. Čekamo od tebe odgovor.“
Milan je ostao na rađi u inostranstvu dve ili tri godine i kad je procjenio da je dovoljno zaradio za podizanje kuće, odmah se vratio svojoj porodici.
Već ranije su Milan i Manda izabrali mesto za novu kuću. Nastojali su da kuću podignu na što većem udaljenju od Vlajčuše. Odabrali su parcelu koja se nalazila uz glavni put prema Imotskom. U to vreme uz put su bile samo tri kuće: Đurelina, Ilina i Brkanušina, ali one su bile udaljene skoro 100 metara.
Parcela je prema putu bila široka oko 20 metara, a dubina prema ulici na zapadu, bila je više od 80 metara. To je bio dovoljan prostor za porodičnu kuću o kojoj su sanjali. Za izgradnju kuće prihvatili su tradicionalno rešenje. Dužina kuće bila je, mereno spolja, 10 metara, a širina 8 metara. Pošto su zidovi bili debeli, unutrašnji prostor je iznosio 8 x 6 metara. Unutrašnjost je bila podeljena na dva dela: odeljenje za kužinu i odeljenje za stanovanje. U zamisli je bilo da se kasnije uz kuću, na jednu vodu, dozida kužina, a da se od kužine u kući napravi konoba.
Kuća je građena od kamena. Lice je bilo od sitnije „vacade“, a ostali zidovi od kamena okresanog. Kamen je vezan klakom i pržinom, krov je bio od pečene cigle. Kuća je bila brzo sazidana. Radilo se dan i noć, uz angažovanje svih članova porodice. Završetak kuće za Milanovu porodicu bio je najsretniji dan.
Milan je u toku izgradnje kuće shvatio da Manda više nije u stanju da „prćenjem“ i „brimenom“ podmiri sve potrebe i podnese toliki teret. Odluči, prvi među Pujićima, da nabavi magare i da time rastereti Mandu. Sećam se da je kupio magaricu, nabavio svu potrebnu opremu i sam je svaki dan donosio na magaretu po nekoliko burila vode, prenosio đubar na njive i taklje u vinograde. To je za Mandu bilo veliko rasterećenje.
Milan i Manda su stalno, i liti i zimi, nešto radili. Nikad nisu imali odmora. Hteli su da porodicu materijalno učine što stabilnijom.
U toku Drugog svetskog rata Milanova porodica podnela je sve teškoće kao i ostali Pujići, ali imali su nesreću da su u toku rata izgubili starijeg sina Jovicu, a mlađi sin Petar, na samom početku rata 1941. godine, doživeo je stravične prizore na putu iz Crne Gore, preko Hercegovine, do kuće. Ti prizori su mu ostali pred očima celog života. Mandu su ti događaji satrli. O tome će biti reči na sledećim listovima.
Posle oslobođenja zemlje i uspostvljanja nove narodne vlasti Milan i Manda su želeli da u slobodi nastave sa radom u miru i slozi sa komšilukom. Bili su pristalice Narodnooslobodilačke borbe, ali nisu verovali da je zadrugarstvo pravi put za zemljoradnika koji je navikao na predan rad. Bili su razočarani novom politikom.
Satrven teškim radom, nebrigom za zdravlje i razočaranjem u novu politiku prema seljaku, Milan se razboleo i umro sredinom sedme decenije života.
Ceo Milanov život bio je život truda i rada. Živeo je veoma skromno i sa puno brige za svoju porodicu. Među Pujićima, a i u Glavini, cenjen je kao pošten čovek, dobar komšija i ličnost koja drži do svoje reči. Po verskom opredeljenju bio je dosledan pravoslavac; slavio je Svetog Đorđa i poštovao tradicionalne običaje. U politiku se nije mešao, ali je nastojao da sa svima poznanicima, bez obzira na njihovu veru, bude u dobrim odnosima. Verovao je da je život u Glavini moguć samo u međusobno mirnom životu, nepostojanju međusobne mržnje i u svakodnevnoj saradnji po svim pitanjima koja život nameće. Njegova porodica, Pujići i Glavinjani oprostili su se sa njim u tuzi, uz želju da mu na onom svetu život bude ugodniji.
Manda je nadživela Milana za skoro čitavu deceniju. Živela je u porodici sina Petra. Ona lično nastojala je da i dalje bude koristan član porodice, da radi onako kako je ranije radila. Međutim, nije shvatala da se vreme promenilo i da se mora i na drugi način živeti. Njene navike i životna merila bila su suprotna boljitku koji je donosio savremeni život. Zbog toga je dolazila u konflikt i sa porodicom i sa sredinom u kojoj je provela ceo život. Tako je Manda poslednju deceniju svog života, po ličnom uverenju, proživela slabo. Takvo njeno shvatanja bilo je suprotno onom što je činio njen sin Petar koji je želeo da mu majka živi bez muke i napora jer je ona to i zasluživala.
Mandu su Pujići poštivali kao samopožrtvovanu majku, poštenu ženu i neumornu domaćicu. Nisu odobravali njeno ponašanje u poslednjim godinama života jer su bili svi redom uvereni da nije bila u pravu. Ispratili su je na večni pokoj sa puno tuge i poštovanja jer je ona to i zaslužila.
Milan i Manda su u braku imali dvoje dece. Dva sina: starijeg JOVANA - „Jovicu“ i mlađeg PETRA. Pretpostavljam da su se svesno uzdržali od daljeg rađanja dece jer za to zaista nisu imali ni najminimalnije uslove. To je bio razuman odnos njih kao roditelja. Kasnije, kad su svojim radom poboljšali uslove porodičnog života, došle su godine kad rađanje nije bilo moguće.
Jovan je rođen krajem 1921. godine, a zvanično početkom 1922. Do ovog je došlo zbog toga što su roditelji u to vreme smatrali da za decu koja su rođena krajem godine nije dobro da se ta godina računa u godine starosti jer bi morali ranije da idu u vojsku i preuzmu druge društvene obaveze. Sećam se da mi je to i sama Manda pričala kad je upoređivala Jovanovu i moju starost.
Jovan je od samog rođenja uživao punu roditeljsku ljubav. Činili su sve da mu detinjstvo bude u materijalnom pogledu dobro. Ono što mu je nedostajalo bili su stambeni uslovi, posebno higijena. Valjda ga je to i očeličilo, jer je izrastao u snažnog dečaka.
U ranom detinjstvu rastao je u grupi vršnjaka u Pujića selu; to su bili: Dušan Đurelin, Petar Ilin, Micuka Perotina, Luka Vlajčušin, Ilija i Milan Aćimović. Njegovo igralište bila je cela Pujića i Aćimovića ograda. Rastao je u prirodi i bez bilo kakvog posredovanja upoznavao je njene tajne. Znao je i video kako se legu kokoške, kako se rađa tele, kako se koti mačka i ćuko, a i kako se i zašto rađa dete. Za razliku od današnje dece, odrastao je potpuno van uticaja štampe, radia, televizije i komercijalizovanih igračaka.
Majka Manda bila je veoma brižna i požrtvovana, ali u zahtevima u vaspitanju stroga i dosedna. Pod njenim nadzorom Jovica je izrastao u dečaka koga su odlikovale osobine: poštenje, poslušnost, vrednoća, poštivanje starijih i verovanje u Boga. Isto tako naučio je radne postupke koji su se tada primenjivali u domaćinstvu. To je bilo u granicama Mandinih mogućnosti, jer je i ona bila nepismena, kao i druge žene njene generacije.
Pučku (osnovnu) skolu pohađao je u Imotskom, u vremenu od 1928. do 1932. godine. Vredno je učio, u proseku je bio vrlo dobar učenik. U školu je išao redovno. Uz Pilicerovu ulicu i Džombušu pešačio je svakog dana. U jesen i proleće išao je bos, kao i svi ostali iz sela. Tek u zimskim danima obuvao je opanke sa bičvama od vune, koje mu je isplela mater. Povratak iz škole, posebno kad je puvala bura, bio je pravi doživljaj. Jovica bi tada raskrilio jaketicu kao krila i za čas posla sletio bi do Aćimovića lokve.
U osnovnoj školi pokazao je interesovanje i sposobnost za učenje, zato su roditelji odlučili da ga upišu u Građansku školu. U to vreme ova škola je otvarala perspektivu da se postane činovnik ili da se ode u vojnu školu ili bogosloviju.
Građansku školu u Imotskom Jovica je pohađao od 1932. do 1936. godine. Bio je vredan učenik, u školu je išao redovno, rešavao je domaće zadatke iako je i u to vreme bio angažovan na čuvanju goveda, a kad je Milan počeo da gradi kuću, on mu je svakodnevno pomagao u skladu sa svojom snagom i uzrastom.
U nastavi je postizao dobar i vrlodobar uspeh. Teže mu je išao francuski jezik koga mu je predavao profesor Ivan Kaznakov. Profesor je bio ruski emigrant, nije dobro govorio naš jezik, pa ga je bilo teško pratiti u predavanju francuskog.
Jovičin san za budućnost bio je da postane činovnik u nekom uredu ili kod nekog trgovca. Ni otac Milan nije bio za to da on ide od kuće u neku drugu školu. „Kad odslužiš vojsku onda ćemo tražiti neku službu“ - govorio je on. Ustvari njegova želja je bila da mu stariji sin ostane kod kuće.
Po završetku osnovne škole Jovica je ostao kod kuće i svom snagom se angažovao na zamljoradničkim poslovima zajedno sa ocem. Čekao je da doraste do vojske. Međutim, od 1937. godine, u našem kraju, pod uticajem fašizma iz Italije i Nemačke, počele su da se javljaju razne, za nas ružne stvari. Iz dana u dan budila se netrpeljivost prema „rišćanima“ (pravoslavcima, Srbima), upućivane su poruke da treba da se selimo, bilo je i pretnji koje su značile fizičku likvidaciju ljudi. Jovica je u takvim uslovima još više prihvatio opredeljenje da treba da ostane sa roditeljima. U tome je bio dosledan. Roditeljski prag nije napuštao.
U odnosima sa komšilukom (Kojundžiči, Mršići, Vejići, Grančići i ostali) Jovica je bio tolerantan. Izbegavao je svađe, nije odgovarao istom merom, izbegavao je sukobe, ali je u njemu nastajalo antifašističko raspoloženje. Video je da se ne možemo nadati nikakvom dobru koje dolazi iz Italije i Nemačke. Kad je izbio Drugi svetski rat 1939. godine, Jovica se opredelio za društvo koje je bilo protiv tog rata. Nije ni pomislio da ode u Nemačku na rađu kao što su to mnogi drugi iz našeg i daljeg komšiluka radili.
Pošto mu je mlađi brat Petar otišao od kuće na izučavanje zanata preko „Privrednika“, Jovica se još više vezao za kuću i roditelje. Tako je i 1941. godine, kad su Italijani okupirali Imotsku krajinu i na vlast došle ustaše, ostao kod kuće uz roditelje.
U masovnom progonu Srba - pravoslavaca, koji je dostigao vrhunac na Petrovdan 1941. godine, Jovica je sa ostalim zatvoren u sabirni logor. Kao i ostali i on se našao pred teškom situacijom: „Ili će nas baciti u Crveno jezero ili će nas iseliti preko Drine!“ U to teško vreme progona i pokrštavanja Jovica je ostao čvrsto na antifašističkim pozicijama.
Kada su pametni i dalekovidi ljudi u Imotskom ukinuli sabirni logor i zatvore i kad su se pravoslavci opet našli na slobodi, Jovica se nije zbunio. Nije verovao u iskrenost njihovih reči, ostao ...